„Када си се родио, читав свет је славио, само си ти плакао. Живи тако да, када умреш, читав свет плаче, а само ти славиш.“
Цео живот се одвија између смеха и суза. Некада су баш сузе пут до осмеха. Много труда, рада, одрицања и туге зарад неког, вишег циља. Некада смех води до суза. Док се претварамо да смо срећни, безначајна околност учини да бризнемо у плач. Уколико имамо довољно среће, смех и сузе могу бити показатељ истог осећања. Захвалности.
Када је, док се ближио мој рођендан, колачић среће рекао: „Испуниће ти се највећа жеља“, размишљала сам о томе која је моја највећа жеља. И ништа материјално ми није пало на памет. Никада није и никада неће. Само сам пожелела да видим све људе које волим. И уз мало вере и магије, жеље су ми се оствариле. О 24. октобру 2021. године могла бих да пишем двадесет четири дана и ноћи и још не би било довољно да опишем тај дан, те људе и та осећања. Захвалност на људима у мом животу, на породици и пријатељима. Нисам знала да човек може да буде толико срећан. Да сам креирала, цртала и дизајнирала, не бих могла да осмислим такав дан. Океан суза и море изненађења. Плакала сам од среће, захвалности и чисте љубави јер сам схватила да имам оно што многи немају. Људе. Људе који су ослонац, подршка, радост. Људе који ме разумеју за нијансу боље него што саму себе разумем и знам. И тако сатима захваљивах Универзуму на највећем животном поклону.
Знате причу о две кутијице? Црну отвори када је најтеже, а белу када је најлепше. У обема пише: „Проћи ће“. Баш зато, хајде да славимо. Успехе које ћемо доживети, неуспехе које смо преживели, снагу коју смо скупили, све сузе које смо сакрили и осмехе које нисмо могли да сакријемо. И да нам једина бол буде она у стомаку од смеха једине сузе да падају од среће!
Др Сања Петровић Тодосијевић (Шабац, 1977) је виша научна сарадница Института за новију историју Србије. Бави се друштвеном историјом Србије и Југославије у периоду после Другог светског рата с посебним освртом на историју детињства и историју образовања као и историјом Другог светског рата с посебним освртом на масовне злочине и Холокауст као и политику колаборационистичке управе на тлу немачке окупационе зоне у Србији. Једна је од оснивачица Центра за југословенске студије. Члан је радне групе Републике Србије за обнову Бившег југословенског павиљона у Државном музеју Аушвиц Биркенау. Активна је као чланица Иницијативе за обнову Меморијалног комплекса „Бошко Буха“. Написала је две монографске студије: Отећемо светлост бучном водопаду.Реформа основношколског система у Србији 1944-1959 (Београд: Институт за новију историју Србије, 2018) и За безимене. ДелатностUNICEF-a у Федеративној Народној Републици Југославији 1947-1954 (Београд: Институт за новију историју Србије, 2008). Приредила је рукопис Григорије Бабовић, Летопис Шапца1933-1944 (Београд, Шабац, Институт за новију историју Србије, Библиотека шабачка, 2010). Заједно са Александром Илић Рајковић уредила је зборник Без школе шта би ми?! Огледи из историје образовања у Србији и Југославији од 19. века до данас (Београд, Институт за новију историју Србије, Институт за педагогију и андрагогију Филозофског факултета Универзитета у Београду, 2021).
У организацији Српско-јеврејског певачког друштва, Музичке школе у Зајечару и Гимназије Зајечар у Музичкој школи „Стеван Мокрањац“ 18. јуна 2022. године одржан је час на тему „Да се не заборави, Холокауст, да се никад не понови“. Овој теми учесници су приступили из угла историчара, социјалног психолога и особе која је холокауст преживела. Предавање и сведочење пратиле су музичке илустрације. На почетку предавања представљено је порекло Јевреја, њихов језик, начин живота, музика која је извршила утицај на различите музичке жанрове широм света.
Др Сања Петровић Тодосијевић, научна сарадница Института за новију историју Србије, своје излагање је започела представљањем живота Јевреја у периоду када су живели у миру и лојалности у европским државама. Они су допринели изградњи европских друштава, али су неправедно постали жртве расизма и предрасуда. Током 20. века антисемитизим је доласком нацизма на власт доведен до кулминације. Антисемитизам је припреман дуго и пре званичног почетка рата, а прве антисемитске мере су биле законске. Др Сања Петровић Тодосијевић је посебно нагласила да се велика историјска зла не збивају преко ноћи, већ да се дуго и брижљиво припремају. Почев од Кристалне ноћи сви Јевреји су обележени као непожељни. Ни Јевреји у Београду нису могли да избегну зло које је завладало. Одвођени су на принудни рад, остајали су без имовине, ограничавано им је кретање и забрањивано да се баве својим позивом. Др Сања Петровић Тодосијевић је нагласила да је у дехуманизацији Јевреја велику улогу имала пропаганда која је полако довела до ницања логора. Први логор за Јевреје и Роме у Београду звао се Топовске шупе. На левој обали Саве налазио се логор Сајмиште. Масовна стрељања су постала свакодневница. Важно место у овом делу излагања односи се и причу о душегупки, специјалном возилу намењеном за гушење људи које су нацисти користили за масовна убиства током холокауста. У Србији још увек не постоји меморијални центар посвећен жртвама холокауста. Једно од обележја, истакла је др Сања Петровић Тодосијевић, налази се на крају главне алеје Сефардарског гробља. То је споменик посвећен јеврејским жртвама фашизма и дело је архитекте Богдана Богдановића.
Професор Драган Попадић, социјални психолог, објаснио је због чега о овој теми треба говорити и данас. Кад је изгледало да је зло нацизма непобедиво, хероји тог времена одважили су и супротставили су му се. Ми данас уживамо у плодовима победе коју су извојевали ти хероји, па иако не очекујемо да се овакво зло може опет поновити, много је доказа из данашњег живота, истакао је професор, који показаују да је и те како важно говорити о антисемитизму. Нацистички поздрави на стадионима, убиство дечака Рома у Београду, убиство глумца Драгана Максимовића показују нам да опасност од понављања истих грешака још увек постоји. Кроз пример експеримента са плавим и браон очима који је Џејн Елиот спровела 1968. године, професор је показао да се око сваке разлике могу створити погрешна идеологија и жртве предрасуда. Која је улога бројне групе гледалаца који ћуте и не учествују у спречавању зла, професор је илустровао речима немачког свештеника Мартина Нимилера: „Прво су дошли по комунисте, а ја се нисам побунио, јер нисам био комуниста.Затим су дошли по болесне, такозване неизлечиве, а ја се нисам побунио,јер нисам био ментално болестан.Затим су дошли по Јевреје, а ја се нисам побунио, јер нисам био Јеврејин.Онда су дошли по мене, али тада више није било никога да се побуни.“
Кроз програм је присутне водила Марлена Ваинбергер Павловић. Она је, осетивши значај ове историјске приче, упорношћу и вољом да не падне у заборав ова тема и осмислила цео програм.
Музичке нумере које су део програма илуструју ово предавање. Једна од тих песама је сефардарска песма Adio Kerida ( Збогом, вољена) која слика време пре почетка Другог светског рата, друга говори о одвођењу у смрт (Dona, dona), туга у логору је тема Тужне песме, о отпору пева песма По шумама и горама. Да и у црнилу рата љубав не престаје, казује песма Цветај ружо, цветали божури. Најважнија порука је да генерације које долазе треба да сачувају ову причу и да радост живљења све превазилази о чему и говори псалам 118, стих 14: „Устанимо браћо. Овај дан који је створио Бог, ускликнимо и радујмо се.“
Иако постоји опасност да историја избрише ове догађаје, док су сведоци тих страхота још увек међу нама, треба их чути и упамтити њихово сведочење.
Свет који дете посматра је леп, али кад у живот пристигну страхоте рата деца морају да порасту. То се десило госпођи Мирјани Грујић која је имала три године када је почео рат и која је успела да, упркос свему, преживи. Њена мајка је била Јеврејка. Одлазак од куће из Винковаца, дуг и неспокојан пут до новог дома у Пожеги, страх, страдање, доброчинства мештана у месту у коме се нашла са својом породицом, суочавање са чињеницом да је скоро цела породица са мајчине стране настрадала, судбински сусрет са женом која је само чудом успела да преживи логор и њено сведочење о страшној смрти ујака госпође Мирјане Грујић, и њене сузе… Чуо се ритам срца у њеном казивању.
Чуо се ритам срца у целокупном предавању. И жеља да присутни схвате да живот захтева одговорност, да га треба ценити чак и када се живи свакога дана годинама у земуници без светлости као што нам је то испричала госпођа Мирјана Грујић, и да је, напослетку, пут до светлости могућ.
Иза овог предавања остала је тишина. Када она прође, када размишљања и осећања умиру, вреди пронаћи уметничке обраде ове теме. Предлажемо следећа дела за слушање, гледање и читање.
Прошлост је као талас. Као и плима мора иде напред, назад, нестаје и враћа се, на неки начин се и понавља. Историја се учи како се не би понављала. Све катастрофе у историји које је изазвао човек могу да се пореде једне са другима. Кад их људи забораве, понове их.
Песници и писци кроз многа дела описују прошлост, често се враћају и упоређују какав је био став и положај људи у прошлости. Упоређивање погледа на један период или догађај је значајно као и сама историја. Историја се бави човеком, али оваква дела залазе дубље у човекове погледе на свет и његова осећања. Прошлост човеку може донети понос, али исто тако му може створити неки терет. Понос човек може да осећа према својим прецима, народу, па и човечанству, али исто тако може да осећа терет за недела која су они починили. У мојим очима прошлост је, по том питању у потпуном контрасту са животом, јер имам осећај да су људи много већа злопамтила, више се сећају лоших тренутака из својих живота него добрих, док је поглед на прошлост некако потпуно супротан. Људи много више памте из прошлости оно што им доноси понос, него догађаје који би им стварали терет. Наравно, има изузетака, па људи имају много тога бољег да кажу о својим прецима и народу у прошлости. Чак иако неко не воли свој народ или људе генерално, такво мишљење има због своје слике о садашњости, а не прошлости. То може да буде и један од разлога због којих људи забораве на лоше догађаје из прошлости, и на неки начин, баш због тог их и понове.
Враћање на прошлост и њено сагледавање јако је битно, јер може да спречи неке догађаје који би се поновили. Сматрам да људи треба да осећају понос, а да тај терет увек треба да имају у виду, али не и да се због својих предака или народа у прошлости осећају лоше. Ја лично немам неки осећај ни поноса, ни кривице, јер ни једна заслуга у прошлости није моја, али људе не кривим, већ их подржавам у томе да имају осећања о прошлости, била добра или лоша.
Човек има моћ да преиспитује своје одлуке, да их одбаци, па их изнова и изнова доноси. Да ли га та способност чини слободним?
Слобода нас не спутава у томе да знамо шта треба, већ нам дозвољава да осетимо шта значи када се нешто не мора учинити. Питање слободе је питање сопствене личности и морала. Тражи тешке изборе и највишу одговорност јер слобода није могућност да се чини све што се пожели, уколико то некога може угрозити.
Многи људи уверавају себе да су потпуно слободни, ваљда желе да се отарасе принуде која их притиска са свих страна. За разлику од осталих бића, која насумично бирају могућности, човеку је дата привилегија да сам ствара свој свет. Да бира, изабере што исправније и отвори још по коју могућност. То богатство отворених могућности велики је корак ка потпуној слободи. Уколико не постоји прилика да човек бира, он није слободан, већ је попут робова који слободу нису могли да схвате као највећу вредност која се у животу може достићи. До слободе је пут јако дуг и трновит. Она не долази сама од себе, већ се за њу често мора борити. Радећи на себи, људи постају способнији да бирају. Међутим, та способност није довољна да избор буде потпуно исправан. Човек мора бити спреман да уложи себе и цео стане иза сваке своје донете одлуке. Много пута сам била сведок да људи не одлуче да бирају. Рекла бих да је разлог за то страх да не направе погрешан избор. Да ли је страх довољан разлог да се неко лиши своје слободе?
Морамо превазићи све страхове и искористити привилегију која је дата само нама, што је чешће користити, па макар и погрешили у свом одабиру. Из тога ће изаћи само једна животна лекција, али ће нас она учинити спремнијима за наредне одлуке.
