Ту си

Никада нисмо

Заустави време.

Предухитри зрно песка које нестрпљиво
лети на дно пешчаног сата.

Зграби га. Задржи неку секунду.

Стисни га. Баци иза себе.

Ионако ће поново доћи на ред да падне.

Нит нашег живота скројена је попут
пешчаног сата.

Са једне стране ту је будућност, судбина
која већ постоји и чезне да пролети поред нас.

Са друге стране само магловита сећања те
секунде која се прошуњала крај нас.

Све до праскозорја када се сат преврне
динамично, без упозорења.

Иста зрна падају на наше дланове изнова и
изнова и ми их само пуштамо.

Никада нисмо научили да преобликујемо
тренутак који тече у плаву, познату вечност.

Таоци смо у овом незаустављивом кругу
живота пуном прилика за промену
коју морамо непредвидљиво одабрати.

Судбина не сме да сазна.

Другачије никада нећемо доживети
слободу у овом ограниченом систему.

Заустави време.

Погледај око себе.

Никада нисмо живели за садашњост.

Боримо се узбрдо за будућност која се увек
растури попут модрог облака који је спреман
да распрши кишу.

Никада нисмо испунили своје чежње,
страсти и визије, страхујући за будућност
коју бришемо преживљавајући поново
прошлост.

Никада нисмо јурили своје снове
очекујући нешто боље од онога шта волимо.

Никада нисмо знали да ли ће се сат још
једном окренути.

Шта ће нам још једна вечност?

Све то време…

Када никада нисмо стигли да заволимо себе.

                                                                                             Ива Младеновић II-2

Дигитално (cyber) насиље

Последњих деценија сведоци смо омасовљене употребе нових технологија и интернета, као и предности које је то створило за квалитетније свакодневно функционисање – веће могућности за информисање, учење, истраживање, комуникацију. Дигитална писменост из дана у дан постаје све неопходнија (чак и старијим генерацијама). Међутим, битно је нагласити да дигитална писменост не подразумева само умеће употребе рачунара, паметних мобилних телефона и интернета, већ и вештину конструктивног коришћења истих, као и заштиту од потенцијалних ризика и насиља у сајбер простору.

Ту врсту насиља називамо дигиталним насиљем. Оно подразумева (зло)употребу дигиталне технологије у циљу да се друга особа узнемири, понизи, повреди и да јој се нанесе штета, што значи да као последицу може имати озбиљне психичке, емоционалне и социјалне повреде. У литератури се срећу и следећи синоними за овај облик насиља: cyber насиље, интернет насиље, електронско насиље.

Дигиталном насиљу највише су изложена деца и млади. Истраживања показују да је чак око 70% младих било изложено неком облику дигиталног насиља и да је највећи број жртава узраста од 10-21 године. Одвија се путем друштвених мрежа (Facebook, Instagram, TikTok, Snapchat, Youtube, e-mail), СМС-ова, позива, форума, платформи за видео игре, блогова. Око 85% деце и младих у истраживањима потврђује да је себе једном или више пута изложило неком од потенцијално ризичних понашања на интернету – прихватило захтев од непознате особе, комуницирало са непознатим особама, договарало виђање са особама које су упознали преко неке друштвене мреже.

Дигитално насиље се може спроводити директно или индиректно, преко посредника (уз помоћ трећег лица). Као што смо већ поменули, најчешће је међу младима, и најзаступљенији облици су они које можемо назвати вршњачким дигиталним насиљем (cyberbullying). Међутим, сајбер простор погодује и одраслим особама које спроводе насиље над децом и младима (сексуалним предаторима, педофилима, особама које су укључене у трговину људима, вођама секти). Они се често крију иза лажних профила.

Најзаступљенији облици дигиталног насиља су следећи: • Непримерено, увредљиво коментарисање туђих фотографија, објава, видеа; • Исмевање одређене особе у онлајн групама, било да је особа члан или не; • Игнорисање или избацивање из група на друштвеним мрежама (рецимо избацивање из Вибер групе одељења); • Недозвољено објављивање личних информација или гласина о другој особи; • Лажно представљање и коришћење туђег идентитета; • Недозвољено снимање и/или дељење фотографија, порука и видео материјала сексуалног садржаја (осветничка порнографија); • Подстицање мржње, постављање претећих порука, слика или снимака по различитим основама (националној, расној, навијачкој, по основу сексуалне оријентације, и сл.); • Узнемиравање телефонским позивима (лажно престављање, вређање, претње); • Организовано групно негативно коментарисање нечије фотографије, објаве, видеа; • Постављање интернет анкета о жртви; • Крађа лозинки и профила.

Оно по чему је дигитално насиље нарочито специфично јесте следеће: • Насилницима може пружити анонимност уколико то желе, као и могућност да жртву узнемиравају и 24х дневно; • Жртва може трпети велику штету, а немати могућност да се заштити, сакрије, побегне; и када блокира насилника, он је може узнемиравати са новог налога; • Пласиране информације се брзо шире, и ако не буду благовремено пријављене и уклоњене, постају трајне; • Насилници често имају осећај да наспрам себе немају особу са осећањима већ аватара, услед чега лако попуштају сва морална ограничења и самоконтрола; • Жртва може изнова и изнова себе излагати виктимизацији, враћајући се на објављени садржај о себи, ишчитавајући претње, увреде које су јој упућене; • Уколико је жртва по својој структури личности високо осетљива можда неће уочити да наспрам себе има насилника већ ће увреде ,,присвајати’’ и на основу њих формирати слику о себи, или бити лака мета манипулација.

Последице које дигитално насиље може имати су:

– Психичке и емоционалне – узнемиреност, напетост, љутња, бес, расејаност, раздражљивост, осећај неадекватности, срама, измењена слика о себи, губитак интересовања, безвољност, лоша концентрација; – Физичке – промене у ритму спавања, ноћне море, измењен апетит (нагло мршављење или гојење), осећај исцрпљености, поспаност, соматски проблеми (главобоље, проблем са стомаком, благо повишена температуре, ослабљен имунитет); – Социјалне – повлачење, изоловање, избегавање одлажења у школу, нарушена репутација, одбацивање.

Све наведено, уколико се благовремено не уочи и особа не добије адекватну помоћ и подршку, може водити у анксиозне поремећаје, депресију, а у екстремним случајевима и у суицидалне мисли и идеје.

Уколико се препознајеш у описаном и мислиш да си изложен/-а неком од облика дигиталног насиља, првенствено је потребно да то поделиш са неком одраслом особом из свог окружења (родитељима или другим чланом породице, омиљеним наставником, школским психологом/педагогом, члановима Тима за заштиту од дискриминације, насиља, злостављања и занемаривања у твојој школи). Насилника пријави друштвеној мрежи путем које те узнемирава, и блокирај га. Било би добро да сачуваш садржај који показује да си био/-ла изложен/-на насиљу (направи снимке екрана).

Можеш позвати и број 19833 (Национални центар за безбедност деце на Интернету) који је бесплатан и путем ког можеш пријавити насиље и добити упутства како да поступиш.

За помоћ се, такође, можеш обратити и Нет патроли за пријаву нелегалних и штетних интернет садржаја (prijava@netpatrola.rs), и/или Одељењу за борбу против високотехнолошког криминала МУП-а Републике Србије (childprotection@mup.gov.rs).

Ту је и СОС телефон Министарства просвете 0800 200 201.

Уколико присуствујеш дигиталном насиљу (препознаш да га неко врши), немој подржавати насилника већ покажи солидарност и одговорност према жртви, информиши је о корацима које може да предузме, обрати се за помоћ одраслима.

Драгана Петровић, школски психолог

РАДИО КОГА ВИШЕ НЕМА

          Радио Зајечар, најстарија локална станица у Србији, битисао је на информативним ветрометинама нешто више од седам деценија, а онда нестао. Остало је сећање све малобројнијих и актера и слушалаца. А и од тонских записа остало је мало тога, углавном у приватним архивама. Добри стари радио који је скоро читав један век био гласило од изузетног значаја и најважније средство јавног информисања локалног, а онда и регионалног становништва отишао је у медијски мрак. Али као и свака прича и ова има почетак. А почело је давне 1944. године када су зајечарски радио аматери поставили разгласну станицу. Брујање и крчање из дотрајалих звучника на градској пијаци најавило је почетак рада Радио Зајечара.

            Радио је оформљен на иницијативу Окружног комитета Комунистичке партије. Од заплењених немачких војних радио станица и другог трофејног материјала израђен је предајник јачине 30 вати. Двадесетог децембра 1944. године тачно у подне, из великих металних кутија у које су људи упирали погледе допрло је прво “Говори Радио Зајечар”. Најаву прве локалне радио станице у Србији сменила је руска “Масовка”, а онда су уследиле и прве вести. Било је то у палати Рајковић – Стајковић.

              Програм Радио Зајечара у почетку је трајао један сат. Вести са фронта и саопштења АГИТПРОП-а (агитационо-пропагандно тело комунистичке партије)  чинили су основни концепт емисије.

            Тако је било све до септембра 1945. године када Радио Зајечар постаје права радио станица. Оскудна техника и опрема премештени су у Таловића зграду код железничке станице, запослени први радници, изграђена два студија – говорни и музички. У Земуну је купљен нов предајник снаге 300 вати и домета око 150 километара, који је са жичаном антеном смештен на силос “Житопромета”. Музика је наравно ишла уживо што је стварало и одређене тешкоће невештим техничарима, а богатство сазвучја овога краја дочаравали су слушаоцима чланови Народног оркестра са бројним певачима.

             Од оснивања до октобра 1945. године Радио Зајечар је програм емитовао под ознаком “пробе”, а потом су устаљене информативне емисије три пута недељно, свака у трајању од по два сата. Уведена је и емисија на влашком језику, а вести су читали Миодраг Мирчић, Слободан Ћирковић Роко, Вера Барбијери.

          Крајем 1946. године Радио Београд је преузео радио станицу као свој погон који од тада носи назив Државна релејна радио станица Радио Зајечар. То је, наравно, захтевало садржајно обогаћивање програма и ангажовање већег броја људи, новинара пре свих.

          Технички уређаји, застарели и истрошени нису могли да издрже седмочасовни програм. А недостајали су и резервни делови. Станица је накратко пресељена у зграду Хигијенског завода у улици Љубе Нешића, а у Цоловића згради у улици Николе Пашића изграђени музички и говорни студио са савременијом опремом, просторије за новинаре и остале запослене, дискотека, магацин… Нови предајник јачине 3 кw и два антенска стуба висине 35 метара постављени су на Лубничком брду.

            У новој радио станици и програм добија нове садржаје: у студију глумци једанпут месечно играју краће драме и скечеве, читају се приче и песме, дају савети. Један од првих и најаутентичнијих је савет др Љубице Мишић из 1952. године “како чувати млеко”. Радио Зајечар на таласној дужини 264,7 метара вршио је чак и преносе фудбалских утакмица.

            Добар глас се далеко чује а овај зајечарски слушали су у Сенти и Кикинди, па чак и у неким приморским местима, одакле су стизала писма слушалаца. Време је било поратно, па су и промене биле честе. Тешкоће, страхови, напори да се достигне или досегне неки нови ниво и датуми који су означавали успоне и падове остаће важни само актерима. Спотицали су се пионири радија о многе ствари – знање, вештину, брзину, технику, говор… Полетно и енергично. Био је то занат који се краде. Било је и оних који су одустајали, можда више него оних који су остали, а остали су они који су се “инфицирали” новинарством. Квалитет техничке опреме био је и даље врло скроман. У етар је често одлазио и лавеж комшијских паса, а врата студија подупирана су леђима због радозналаца.

            С временом радио све више поприма одлике праве станице: новинари, спикери, вести… Извештава о свим важним догађајима, бележи историју… Снима емисију о боравку два председника – Тита и Каунде (афрички вођа, први председник Замбије) – у Бору, 7. маја 1970. године. Станица је тада већ имала предајник снаге један киловат а о четворочасовном дневном програму бринуло је шест новинара, два спикера, два техничара и један музички уредник. Полетна редакција доказала се и на конкурсу Радио Београда за најбоља новинарска годишња остварења на локалном радију и 1972. године добила Прву награду у категорији емисија о култури. У области спорта – већ су били премашени стандарди локалног радија. Новинари и техничари преносили су утакмице из свих градова Србије. Са таквим еланом и ентузијазмом није било могуће да ова радио станица остане незапажена. Више од једне четвртине годишњих награда у Републици добијали су управо радници Радио Зајечара. Сарадња са другим станицама у Србији постала је веома озбиљна, основана је Заједница радиодифузних организација Србије чији је члан био и Радио Зајечар, и 1980. године у Зајечару је одржан први Фестивал удружених радио станица Србије.

            Велики допринос радио програму давала је музика. Тимочка крајина богата је архаичним звуцима, а сазвучје читавог краја предано је прикупљано и архивирано. За потоње генерације поштовалаца и истраживача…

            Деведесете године прошлог века у Радио Зајечару обележене су кадровским и техничким развојем. Највећи инвестициони подухват је свакако постављање УКТ предајника снаге 1 киловат на Тупижници и куповина најсавременије ШТУДЕР студијске технике. А онда су уследили нови изазови. Увек корак испред других, Радио Зајечар је постао богатији и за права репортажна кола – илити покретни студио.

            Новинари су се у свом послу суочавали са разним могућим и немогућим ситуацијама. Позив их је често доводио на маргине живота, у ратом захваћена подручја или у контакт са пошастима попут сиде за коју су са свих нивоа тада долазила упозорења о степенима ризика и безбедној удаљености. Радијски посленици стизали су свуда. Без обзира на ризике.

            Репортажна кола и мобилна екипа увежбана да се за тили час постави за јавно снимање или директан пренос донели су Радио Зајечару богату фонотеку музичког блага, можда највећу у Србији, а у редакцију су непрестано стизали нови, млади ентузијасти, плавили етар снагом и надахнућем, идејама, трендовима. Све је било “покривено”. Од комуналија и временске прогнозе до политике, од дечјих песама до џеза и класике, од малих огласа и жеља слушалаца до радио драме, од програма за младе до документарних репортажа.

       Технички веома опремљен, кадровски такође са педесеторо запослених и двадесечетворочасовним програмом Радио Зајечар је ушао у 21. век. На добрим основама, са дугогодишњом традицијом и искуством овој радио станици није било премца. Реноме и кредибилитет су били неоспорни. “Како јавља Радио Зајечар” значило је информација из прве руке и са лица места, из поузданих извора и са свих страна. За домаће слушаоце означавао је поузданост, важност и обавештеност. За оне из далека глас спикера значио је дом.

            Увек са жељом да се постигне више и боље, да се глас чује даље и јаче, да се покрије што веће подручје чујности, да се слушалац обавести и о најситнијим појединостима важним за њега и његово окружење, али и шире, Радио Зајечар је често био склон да започиње нове подухвате и буде пионир у многим стварима. Па и у приватизацији… Последњи корак на том путу био је његова лабудова песма. Године 2016. престао је да постоји.

           Прича о њему и његовим јунацима полако нестаје са хоризонта, а с њом се занавек губи и оно што је Радио Зајечар забележио за историју. Или можда историја престаје да буде важна…

            Ко зна? Можда није далеко дан када неће бити никог ко би могао да почне причу: “Беше једном један радио…”

                                                       Ирена Јовић Станојевић, спикер, водитељ, новинар-уредник

                                                    Радио Зајечара и РТВ Зајечар од 1981. до 2006. године

Спушта се ноћ

Пуста и тиха, спушта се ноћ. У мојим мислима тад, добијаш моћ. Да мислим на тебе, маштам о нама, А душа ми зебе, немаш ли блама?

Ближи се година, како те нема, А ова тамна ноћ, пуста и нема. Загашена свећа, заборављена на столу, Изгубљена срећа, сам препуштен болу.

Ја свирам, певам, играм и пишем, Некада сам више, сада све тише. Не даје мрак, потискује ме ниже, Светлосни си зрак, приђи ми ближе.