Да се не заборави, Холокауст, да се никад не понови
 |
У организацији Српско-јеврејског певачког друштва, Музичке школе у Зајечару и Гимназије Зајечар у Музичкој школи „Стеван Мокрањац“ 18. јуна 2022. године одржан је час на тему „Да се не заборави, Холокауст, да се никад не понови“. Овој теми учесници су приступили из угла историчара, социјалног психолога и особе која је холокауст преживела. Предавање и сведочење пратиле су музичке илустрације. На почетку предавања представљено је порекло Јевреја, њихов језик, начин живота, музика која је извршила утицај на различите музичке жанрове широм света.
Др Сања Петровић Тодосијевић, научна сарадница Института за новију историју Србије, своје излагање је започела представљањем живота Јевреја у периоду када су живели у миру и лојалности у европским државама. Они су допринели изградњи европских друштава, али су неправедно постали жртве расизма и предрасуда. Током 20. века антисемитизим је доласком нацизма на власт доведен до кулминације. Антисемитизам је припреман дуго и пре званичног почетка рата, а прве антисемитске мере су биле законске. Др Сања Петровић Тодосијевић је посебно нагласила да се велика историјска зла не збивају преко ноћи, већ да се дуго и брижљиво припремају. Почев од Кристалне ноћи сви Јевреји су обележени као непожељни. Ни Јевреји у Београду нису могли да избегну зло које је завладало. Одвођени су на принудни рад, остајали су без имовине, ограничавано им је кретање и забрањивано да се баве својим позивом. Др Сања Петровић Тодосијевић је нагласила да је у дехуманизацији Јевреја велику улогу имала пропаганда која је полако довела до ницања логора. Први логор за Јевреје и Роме у Београду звао се Топовске шупе. На левој обали Саве налазио се логор Сајмиште. Масовна стрељања су постала свакодневница. Важно место у овом делу излагања односи се и причу о душегупки, специјалном возилу намењеном за гушење људи које су нацисти користили за масовна убиства током холокауста. У Србији још увек не постоји меморијални центар посвећен жртвама холокауста. Једно од обележја, истакла је др Сања Петровић Тодосијевић, налази се на крају главне алеје Сефардарског гробља. То је споменик посвећен јеврејским жртвама фашизма и дело је архитекте Богдана Богдановића.
Професор Драган Попадић, социјални психолог, објаснио је због чега о овој теми треба говорити и данас. Кад је изгледало да је зло нацизма непобедиво, хероји тог времена одважили су и супротставили су му се. Ми данас уживамо у плодовима победе коју су извојевали ти хероји, па иако не очекујемо да се овакво зло може опет поновити, много је доказа из данашњег живота, истакао је професор, који показаују да је и те како важно говорити о антисемитизму. Нацистички поздрави на стадионима, убиство дечака Рома у Београду, убиство глумца Драгана Максимовића показују нам да опасност од понављања истих грешака још увек постоји. Кроз пример експеримента са плавим и браон очима који је Џејн Елиот спровела 1968. године, професор је показао да се око сваке разлике могу створити погрешна идеологија и жртве предрасуда. Која је улога бројне групе гледалаца који ћуте и не учествују у спречавању зла, професор је илустровао речима немачког свештеника Мартина Нимилера: „Прво су дошли по комунисте, а ја се нисам побунио, јер нисам био комуниста. Затим су дошли по болесне, такозване неизлечиве, а ја се нисам побунио, јер нисам био ментално болестан. Затим су дошли по Јевреје, а ја се нисам побунио, јер нисам био Јеврејин. Онда су дошли по мене, али тада више није било никога да се побуни.“
Кроз програм је присутне водила Марлена Ваинбергер Павловић. Она је, осетивши значај ове историјске приче, упорношћу и вољом да не падне у заборав ова тема и осмислила цео програм.
Музичке нумере које су део програма илуструју ово предавање. Једна од тих песама је сефардарска песма Adio Kerida ( Збогом, вољена) која слика време пре почетка Другог светског рата, друга говори о одвођењу у смрт (Dona, dona), туга у логору је тема Тужне песме, о отпору пева песма По шумама и горама. Да и у црнилу рата љубав не престаје, казује песма Цветај ружо, цветали божури. Најважнија порука је да генерације које долазе треба да сачувају ову причу и да радост живљења све превазилази о чему и говори псалам 118, стих 14: „Устанимо браћо. Овај дан који је створио Бог, ускликнимо и радујмо се.“
Иако постоји опасност да историја избрише ове догађаје, док су сведоци тих страхота још увек међу нама, треба их чути и упамтити њихово сведочење.
Свет који дете посматра је леп, али кад у живот пристигну страхоте рата деца морају да порасту. То се десило госпођи Мирјани Грујић која је имала три године када је почео рат и која је успела да, упркос свему, преживи. Њена мајка је била Јеврејка. Одлазак од куће из Винковаца, дуг и неспокојан пут до новог дома у Пожеги, страх, страдање, доброчинства мештана у месту у коме се нашла са својом породицом, суочавање са чињеницом да је скоро цела породица са мајчине стране настрадала, судбински сусрет са женом која је само чудом успела да преживи логор и њено сведочење о страшној смрти ујака госпође Мирјане Грујић, и њене сузе… Чуо се ритам срца у њеном казивању.
Чуо се ритам срца у целокупном предавању. И жеља да присутни схвате да живот захтева одговорност, да га треба ценити чак и када се живи свакога дана годинама у земуници без светлости као што нам је то испричала госпођа Мирјана Грујић, и да је, напослетку, пут до светлости могућ.
Иза овог предавања остала је тишина. Када она прође, када размишљања и осећања умиру, вреди пронаћи уметничке обраде ове теме. Предлажемо следећа дела за слушање, гледање и читање.
Yasmin Levi – Adio Kerida
филм Hannah Arendt
књиге: Давид Албахари – Гец и Мајер
Регина Шер – Бог станује у Ведингу
Виолета Симић
Детаљи са часа |
 |
| https://drive.google.com/file/d/1zjpUTPGb7h48wQIiJ1LkOMS9psJSYBjn/view?usp=sharing |
| https://drive.google.com/file/d/1zp2m0V7Ag5CylaJKkNp4zqRsXdKPPwbB/view?usp=sharing |
