Rene Dekart
BIOGRAFIJA
Rene Dekart; rođen je 31. marta 1596. u severnoj Francuskoj, u imućnoj porodici sitnih plemića; otac mu je bio savetnik i član parlamenta u Bretanji. Sa osam godina (1604) stupio je u uglednu jezuitsku školu i tu je učio logiku, matematiku, fiziku i metafiziku; mada se nastava svodila na komentarisanje Aristotelovih spisa, Dekart se tu upoznao i sa Galilejevim otkrićima. Nenaviknut na zimu i rano ustajanje (časove je držao u rano jutro), umro je od upale pluća 11. februara 1650; sahranivši Rene Dekarta na groblju za strance Švedska je ušla u istoriju filozofije i to se i danas ističe kao njen najveći doprinos svetskoj kulturi.
Među Dekartovim delima najpoznatija su: Rasprava o muzici (1618), Praktična i jasna pravila upravljanja duhom u istraţivanju istine (1628), Rasprava o metodi (1637), Meditacije o prvoj filozofiji (1641), Principi filozofije (1644), O strastima duše (1649). Godine 1663. Dekartova dela je katolička crkva stavila na spisak zabranjenih knjiga.
U moderno vreme, od 17. veka, kaže se da na filozofsku scenu stupa subjekt, što je filozofsko ime za pojedinca koji želi da sam bude nezaobilazan faktor u pitanjima istine. On misli da, ako nešto treba da bude istinito ili dobro, on sam mora moći da se uveri da je to tako.
U racionalizmu, pravcu čiji je Dekart začetnik, to svedočanstvo treba naći u vlastitom razumu (lat. racio). On veruje da svako poseduje “prirodno svetlo razuma”, odnosno “urođene ideje” pomoću kojih može doći do sigurnih istina. Međutim, to ne znači da uvek i dolazi. Naprotiv, Dekart je bio duboko nezadovoljan znanjima koja je primio kroz sholastičku filozofiju. Zbog toga je došao na ideju da sva njemu poznata znanja podvrgne sistematskoj (metodičkoj) sumnji, ne bi li možda tako našao nešto u šta se ne može sumnjati.
KARTEZIJANSKA SUMNJA- metodska sumnja
U potrazi za primerom sigurne istine, Dekart se, dakle, pita: Šta se dešava ako posumnjam u ono što sam naučio od drugih, i u ono što mi kazuju čula, pa čak i u matematičke istine – šta ostaje kao istina u koju se ne može sumnjati? Odgovor je bio da čak iako sumnjam u sve, ne mogu sumnjati da postojim ja koji sumnjam. Mislim, dakle jesam” (Cogito, ergo sum). Mi možemo sumnjati u podatke naših čula, u postojanje spoljašnjeg sveta, pa i nas samih kao telesnih bića, ali istovremeno dok sumnjamo, dok to razmatramo, dok odbacujemo sve što smatramo samo verovatnim, mi mislimo, pa je to naše mišljenje apsolutno evidentna činjenica, a ako mislimo, onda nužno i postojimo. Po Dekartu je sve ovo jasno i razgovetno i prema tome pouzdano i istinito, pa se od izrečenog čuvenom rečenicom može početi metodski postupno traženje ostalih istina. Time je postavljen i kriterijum istine koji Dekart nalazi u evidentnosti, to jest u jasnoći i razgovetnosti postavki.
.Dekart se bavio potragom za takvom istinom da bi dobio primer koga treba slediti i u saznanju ostalih stvari. Tako on ustanovljava četiri pravila metode kojih se treba pridržavati u nauci:
1. Treba prihvatati samo one istine koje saznajemo potpuno jasno i razgovetno.
2. Složenije probleme treba razložiti na jednostavne i lakše shvatljive delove.
3. Ono što ostane neobjašnjeno treba objasniti pomoću ovih prostijih stvari.
4. Na kraju treba još jednom preći ceo proces, da bi se izbegle moguće greške.
Pomoću ovih pravila možemo da napredujemo u nauci sigurni da dolazimo do pouzdanih znanja. Dekart je smatrao da se ova pravila uspešno primenjuju u matematici, i da njene metode treba proširiti ka ostalim naukama.
METAFIZIKA-PITANJE SUPSTANCIJE
Dekart je zasnovao i posebnu modernu metafiziku. Smatrao je da je metafizika osnova sveg saznanja i da iz nje slede ispravna fizika, a zatim i sve ostale nauke.
Po Dekartu svet je podeljen na dve supstancije – misaonu res cogitans i prostiruću res extensa (materijalnu) supstanciju. One mogu da postoje nezavisno jedna od druge.
Pod supstancijom Dekart podrazumeva ono što postoji tako, da za njegovo postojanje nije potrebno ništa drugo, a pod atributima, bitna i opšta svojstva supstancija ili ono što na njoj shvatamo kao nepromenljivo. Ali, među osobinama koje sačinjavaju neku stvar postoji jedna osnovna i samo ona se naziva atributom, dok su sve ostale osobine samo modusi tog atributa, tj. njegova stanja, pa dakle i stanja supstancije.
Njegov ” res cogitans”, međutim, ne predstavlja svest kao takvu, kao prosto mišljenje, odnosno misaoni sadržaj, već refleksiju o tom mišljenju, znanje da mislim, spoznajnu delatnost, to jest upravo samosvest. Ukoliko se svaka psihička radnja ili kompleks sadržaja svesti naziva svešću ili mišljenjem, utoliko je samosvest , tj. “cogito”, refleksija o tom mišljenju. Misaona supstancija sadrži sve ono čime se bavimo kad mislimo, ali takođe i osećanja, htenja i maštu.
Prostiruća supstancija odlikuje se time da zauzima prostor, ima težinu i kreće se; u njoj takođe deluju fizičke sile. Materija je poistovećena sa protežnošću, a to je kvantitativno jedino njeno razumsko određenje, pa dakle i naučno određnje. Ali, pošto postojanje prostora ne može biti samo realnost misli, jer bi misao onda mislila samo sebe, a spoznaja bi ostala bez svog objekta spoznavanja, prostor postaje nešto po sebi postojeće, izvan mišljenja, on postaje “protežna stvar” (res extensa), supstancija, apsolut, nešto potpuno odvojeno od subjekta spoznaje. Dakle, prostor kao protežna stvar razlikuje se potpuno od stvari,
Ovakva slika sveta odgovarala je mehanici, nauci koja je tada bila u punom razvoju. Fizički svet je trebalo da bude objašnjen jednostavnim i univerzalnim zakonima o kretanju čvrstih tela, a ne bezbrojnim i različitim unutrašnjim formama koje je pretpostavljao Aristotel.
Trackback from your site.