Место које је филозофија заузимала у кинеској цивилизацији би се могло упоредити са местом религије у другим цивилизацијама. У кинеском друштву је филозофија била брига сваке образоване особе. У давна времена, уколико је човек уопште био образован, прво образовање које је стицао било је филозофско. Бити филозоф у Кини није била делатност, већ дужност сваког човека. Сврха изучавања филозофије јесте да човеку омогући да буде човек, а не човек неке одређене врсте. Због тога у Кини нису постојали професионални филозофи који нису имали потребе да стварају формална филозофска дела. Њихова дела се састоје из списа и писама која су слали ученицима. У њима нема повезаности између ставова, а нека су сачињена од само 5000 речи. Ипак, она садрже читаву њихову филозофију. За разлику од европских филозофских дела, дела кинеске филозофије одликује недостатак систематске повезаности што се надокнађује њиховом сугестивношћу. Сугестивност је идеал кинеске уметности, те су се кинески филозофи често изражавали у облику афоризама, језгровитих изрека или алузија. У поезији оно што песник жели да саопшти често није оно што је непосредно речено, већ оно што њоме није речено. По кинеској традицији у доброј поезији је број речи ограничен, али су идеје које она наговештава безграничне, па уколико би неко дело било више систематски повезано, оно би изгубило сугестивност. Идеал кинеске уметности није без своје филозофске позадине. У поглављу књиге Chuang-tzu каже: ,,Мрежа служи за хватање рибе, али када човек ухвати рибу, нема потребе да даље мисли о мрежи. Клопка служи за хватање зечева, али када човек ухвати зеца, нема потребе да даље мисли о клопки. Речи служе да садрже идеје, али када човек схвати идеју, нема потребе да даље мисли о речима. Када бих могао наћи неког ко је престао да мисли о речима, па да с њим разговарам!”
Због свих ових одлика, неко ко не говори кинески не може схватити кинеску филозофију у потпуности. Читајући превод губи се сугестивност, а то значи да се губи много. Превод може пренети само једну идеју, док оригинал често садржи много других.
Ива Малетић је ученица четвртог разреда природно – математичког смера Гимназије у Зајечару. Атлетиком се бави дуже од десет година и до сада је остварила многобројне успехе, државне и међународне. Пре две године је наступила на Европским младим олимпијским играма на којима је заузела 15. место у својој дисциплини – средње и дуге пруге, 800 м. Исте године је представљала нашу школу на Школском државном првенству и освојила је прву награду и девету златну медаљу по реду. Два најзначајнија међународна успеха у каријери Ива Малетић је остварила на Балканском првенству – на 800 м златну, а у штафети 4 х 400 м бронзану медаљу. До ове школске године освојила је 7 сребрних и 4 бронзане медаље у тркама на 800 и 1500 м. Успела је да оствари и норму за Светско првенство у Кенији. У трци на 1500 м у Истанбулу освојила је другу награду. Ива Малетић је до сада освојила 211 медаља. Ове школске године један је од добитника награде из Фонда мајора Цоловића.
Са колико година си почела да се бавиш атлетиком? Да ли је то било рекреативно и да ли си замишљала да ћеш постићи оволики успех?
Атлетиком сам почела да се бавим са 7 година. У почетку, првих неколико година, нисам ни замишљала да ћу се такмичити за репрезентацију Србије, као ни да ћу постићи ове успехе које сам до сада постигла јер сам атлетиком почела рекреативно да се бавим.
Да ли успех подразумева одрицања и која?
Наравно да успех подразумева нека одрицања. Одрицања се разликују из дана у дан, али у највећој мери се одричем касних излазака, честих журки и уопштено од дружења.
Како си задовољна својом тренутном формом и који су ти планови за будућност?
Моји планови за будућност су да уђем у сениорску репрезентацију Србије, да постанем њен стални члан и да пласманима са мањих такмичења успем да одем на оно највеће за једног спортисту – Олимпијске игре. Што се тиче форме, тренутно сам у припремном периоду тако да сам све задовољнија.
Да ли имаш неки ритуал пре трке?
Занимљиво питање. Имам две навике које су ми можда чак прешле у ритуал. Пред сваку трку имам обичај да превежем и затегнем пертле, без обзира да ли су већ добро увезане или не. Други јесте то да када затегнем пертле обавезно истегнем и искрцкам врат.
Колико је тешко ускладити обавезе у школи са тренизмима и припремама?
У првој и другој години док нисам упознала професоре и њихов начин рада, није било лако. Не кажем да је било недостижно, него да је било као и на сваком почетку – теже. Сада сам се навикла на све и ухватила сам неки ритам да постигнем све на време и у року.
Имаш ли узоре?
Као и сваки човек (дете, спортиста) и ја имам узор. Током одрастања моји узори су се мењали, од моје тадашње конкуренције до познатих светских атлетичара и атлетичарки, тенисера (Новак Ђоковић) па све до мог данашњег, можда, и најзначајнијег и најутицајнијег узора – Драгана Здравковића (нашег Европског првака на 3 000 м у дворани). Драгана Здравковића познајем лично и баш због тога ми и јесте најзначајнији узор.
Када и како си први пут открила своју љубав према атлетици?
Своју љубав према атлетици открила сам неколико година након почетка тренирања, не сећам се тачно када и како, али могу да вам кажем како ме је атлетика привукла. На кросу РТС-а 2010. године стигла сам четврта без икаквог тренинга. Неколико месеци након зиме, мама ме је одвела на мој први тренинг и од тада ме атлетика осваја, све до данас.
На који успех си највише поносна?
Пуно ми значи моја златна Балканска медаља на 800м, као и 15. место на EYOF-у (Европске младе олимпијске игре), док сам најпоноснија на своје добро истрчане трке на којима сам, осим доброг пласмана, истрчала и лични рекорд. Такође сам поносна на све моје државне и интернационалне медаље и успехе уопштено.
Који су најтежи тренуци?
Најтежи тренуци су они када самопоуздање падне, када мотивација није на нивоу на ком треба да буде, када си спреман за неку трку и очекивао више од себе док на крају ниси остварио то за шта си био спреман или за шта си се спремао месецима уназад. Такође је тешко и то када нико не верује у тебе и ако ти верујеш у супротно, али најслађе је када таквим људима потврдиш супротно од оног што очекују од тебе.
Ксенија Милетић III3
Твој рад, залагања, посвећеност и остварени резултати током образовања у овој школи су препознати и крунисани наградом из Фонда мајора Цоловића. Шта за тебе ова награда представља?
За мене ова награда представља подстрек за даљи напредак у ономе што волим да радим, а то је трчање.
Како изгледа пут до освајања ове награде?
Пут до освајања ове награде за мене почео још пре уписа у средњу школу, тако да могу да кажем да пут не само да је дуг, него је и пун разноразних препрека које сам морала прећи и тако стићи до циљева које сам себи одредила.
Свака награда би требало да донесе нове подстицаје. Какву мотивацију за будући рад ти даје ово постигнуће?
Ово постигнуће даје ми нову и већу мотивацију за даљи напредак, како у атлетици, тако и у погледу образовања.
Твоје гимназијско школовање се приближава крају. Шта желиш да поручиш будућим ученицима ове школе и неким новим добитницима ове награде?
Будућим ученицима и добитницима ове награде поручујем да никада не одустају од онога што воле да раде, јер само жеља, воља, рад и труд могу да доведу до било ког резултата.
Чему те је похађање ове школе највише научило и у чему ти је највише помогло?
Похађање Гимназије ме је за ове четири године научило много тога, од начина како бити вредан и одличан ђак, до тога како бити добар човек. Гимназија ми је у највећој мери помогла око стварања доброг темеља за даљи наставак живота.
Центар за професионално усавршавање Филозофског факултета Универзитета у Нишу расписао је конкурс за најбољу методичку припрему из области филолошких и друштвено-хуманистичких наука, с циљем да се постојеће везе и сарадња коју са наставницима, на различите начине, одржава, додатно ојачају и прошире, у правцу обостраног обогаћивања искустава, теоријских и практичних знања.
У области националне филологије, Виолета Симић, наставница српског језика и књижевности у нашој школи, награђена је за припрему Све док је приче и причања живот неће бити тамница: Иво Андрић ,,Проклета авлијаˮ и Вилијем Шекспир ,,Хамлетˮ. Награде ће бити додељене у оквиру обележавања Дана Светог Саве на Филозофском факултету у Нишу. Честитамо!
У величанственој ноћи, обасјаној пркосним звездама, окићеној снежним, планинским хаљинама, седела је шћућурена у својој малој соби једна девојка. Сузе у њеним очима нису биле радоснице.
На старом отрцаном каучу преко пута седела је њена бака. Свака бора на њеном лицу оцртавала је бол и тугу. Уморна од живота, али храбра и поносна. Бориће се до краја због њене мале Искре. Сетила се те давне 1999. године када јој је на Косову преминуо муж, па син, Искрин отац. Први је страдао на Видовдан, други на Божић. Снаја издахнула док је на свет доносила кћер Искру. Искра, девојка која своје име не носи узалуд. Стална искра у њеним очима доказ је њихових живота. Сјај у тами који се не може угасити. Скромна, пристојна, васпитана, увек толерантна, ретко насмејана Искра. Рођена у рату, бори се у миру. Од када је избегла са свог огњишта са баком, преселила се у велики град, али велики град доноси велике бриге, велике трошкове, малу кућу и мало пријатеља. Странац у сопственој држави, сопственој школи, међу својим вршњацима. Нема она по два пара патика, ауто, ни скупу гардеробу. Не може да приушти часове плеса, ни пливања, ни тенис, иако јој је то омиљен спорт. Воли да шета, када би имала с ким. Мислила је да ће је деца мање задиркивати када одрасте. Веселила се када се уписала на факултет. Чекала је, надала се, веровала. Година прође. И друга. Ништа.
Тиштило ју је то неразумевање околине, неправда, окрутност вршњака. Прилагођавање том свету није било могуће. Морална начела нису била иста, али се није жалила, није осуђивала, није плакала. Веровала је. Надала се. Оправдавала. Била је захвална за то што има: кров над главом и баку.
Празнике није волела јер се нека зебња увлачила у њу. Свака новогодишња ноћ била је иста: скромна трпеза, са баком уз ТВ или књигу, а када почну ватромет и петарде, ставила би јастук преко главе да не чује и плакала.
А онда, баш 31. децембра, на излазу из библиотеке, док је ужурбано силазила низ степенице, пратећи погледом одлазећи трамвај, неочекивани пљусак изненадио ју је и оклизнуо. Пала је као покошена, на очиглед пролазника. Угрувана и осрамоћена није осетила бол у ишчашеном зглобу. Оно што је заболело било је у души. Нико од оноликог света није се ни осврнуо. Обилазили су је као да обилазе неки бицикл, покварени ауто, или преврнуту канту са смећем. Тада је искра у Искриним очома нестала. Догегала се до оближњег стајалишта и села на клупу. Њене сузе сакрила је киша. Њене мисли прекинула је нечија рука на њеном рамену и питање: ,,Треба ли ти помоћ?“
,,Не, не треба ми помоћ! Треба ми лепа реч, треба ми искрени пријатељ, треба ми неко с ким бих се смејала и плакала! Треба ми неко нормалан с ком бих делила лепе и ружне вести“- вриштала је у себи.
Као да јој је прочитала мисли, девојка с наочарима, благог осмеха и умирујућих очију, помогла јој је да се укрца у трамвај и инсистирала да је допрати до куће. Када се Искра после дуго колебања усудила да је позове унутра на чај, девојци Вери није сметала ни стара, мала кућа, ни оскудни намештај, ни поломљена дршка шољице за чај. Ниједним гестом није показала било какву реакцију која би омаловажила и понизила Искру. Љубазно се руковала с баком, па су се све три врло брзо почеле смејати. Вера је о себи и својој породици причала отворено и искрено. Њени родитељи су били пристојни, угледни људи, интелектуалци у пензији који су све своје манире пренели својој кћерки јединици: хуманост, лепо васпитање, пристојност, правдољубивост. Као имућних родитеља, Вера је често била усамљена, управо због средине и друштва који у данашње време нису увек делили њена схватања и моралне вредности. Људе је делила на добре и лоше, а животни мото је био: ,,Твоја чаролија ће трајати онолико, колико успеш да створиш чаролију другима“.
Вера је позвала Искру и њену баку на прославу Нове године у свој дом. Те вечери су две девојке заједно ставиле звезду на врх јелке, а Искра је добила музичку снежну куглу на поклон. Сви заједно испратили су Стару годину весели, насмејани, уз песму, игру и шалу. Искра је овог пута одушевљено посматрала ватромет са терасе и више се ничег није бојала. Удахнула је дубоко када је почело одбројавање и схватила смисао живота: љубав, вера, нада!
Тај тренутак када се вратила искра у Искриним очима била је њена новогодишња чаролија. Поново је веровала у људе, доброту, право пријатељство које је тако дуго чекала. Стално је била насмејана, њен живот је добио неки нови смисао.
Вера и Искра запослиле су се у једној хуманитарној организацији, створиле свака своју породицу, Искра је постала кума Вериној деци, а њихове породице наставиле су да се друже. И након толико година често се шале како је понекад потребно да ,,сломиш ногу да би добио пријатеља“ и како мораш ,,пасти да би устао“!
У оквиру програма једногодишње размене ученика у организацији АФС Интеркултура Србија школску годину са нама проводи ученик из Бразила Vinicius Steger Pires. Са њим је разговарала Наталија Танић.
Које су најважније разлике, по твом мишљењу, између школског система у Србији и Бразилу?
По мом мишљењу, разлике су велике. У Бразилу не можете изабрати жељену средњу школу, већ сви похађају исту школу, тј. имају исте предмете (укупно их има 13, од историје до физике). Професори долазе у учионице и држе наставу. Школска година траје од јануара до децембра , имамо 15-20 дана одмора у јулу, а касније и у децембру. У Србији, средњошколско образовање траје 4 године, док у Бразилу 3.
Зашто си изабрао баш Србију?
Изабрао сам Србију јер сам хтео да видим, упознам нешто што је сасвим ново за мене. На пример, нисам желео да посетим САД зато што сви знају много тога о Американцима и њиховом стилу живота. Једна од понуђених опција је била Србија и сматрам да нисам погрешио приликом одабира. У Србији ми се свиђа све, азбука, начин живота, како се људи понашају према странцима, итд.
Да ли си нешто знао о Србима, пре него што си дошао овамо?
Знао сам, наравно. У Бразилу су популарни многи српски фудбалери. Мој најомиљенији је Дејан Петковић и веома је познат широм Бразила. Такође, српска историја је фантастична и много тога ме занима.
Колико је српски језик тежак за учење?
Српски језик је врло интересантан. Покушао сам да га учим у Бразилу, али било је тешко. Сада га усавршавам, у својој хост породици говоримо искључиво на српском, што ми доста помаже у савладавању језика. Најтеже ми је изговарање слова ћ и ђ која не постоје у португалском језику.
Која је твоја омиљена реч на српском?
Омиљена реч ми је полако, не знам зашто, али веома често је употребљавам. Моји пријатељи би, можда, рекли да је то реч пљескавица јер обожавам да их једем, али то је јако тешка реч за изговарање.
Да ли ти недостаје нешто из Бразила?
За сада ми не недостаје Бразил. Тамо имам мноштво пријатеља са којима сам у контакту сваког дана. Наравно, често у току дана разговарам и са својом породицом. Једино што ми заиста недостаје јесте бразилска храна. У првих месец дана боравка овде, изгубио сам 1 килограм због навикавања на начин исхране (не волим паприку). Такође, проблем ми је било и време у које моја породица руча. Ручак је у периоду између14:30-15:00, док у Бразилу једемо од 12:00 до 14:00.
