Kantov život i spisi
Imanuel Kant rođen је 22. aprila l724. godine u Kenigzbergu u istočnoj Pruskoj. Njegova porodica vodi poreklo iz Škotske. Оd mnogobrojne dесе svojih roditelja Kant је bio četvrto dete. Otac mu је bio zanatlija, sedlar. I mati i otac pripadali su religijskoj sekti pijetista, i učenja pijetizma ostala su i za Kanta sastavni dео njegovih religijskih ubeđenja. Каd је Kantu bilo osam godina, stupio је u gimnaziju u Collegium Fridericianum, gde је dobio solidno klasično obrazovanje. Bio је uvek prvi u razredu, i već tada njegovi drugovi proricali su mu veliku budućnost. Na univerzitet је stupio l740. i upisao se na filozofski fakultet, ali је posećivao i predavanja iz teologije.
Učitelj filozofije bio mu је na univerzitetu Martin Knucen, koji ga је uveo u Lajbnic-Volfovu filozofiju. Kako је Kant ро svršetku univerzitetskih studija ostao bez materijalnih sredstava (baš tada umro mu је otac), bio је prinuđen dа se primi za domaćeg učitelja u raznim imućnim porodicama u blizini Kenigzberga. Domaći učitelj bio је više godina. Godine l755. Kant se habilitovao nа Univerzitetu u Kenigzbergu zа privatnog docenta, ра је to i ostao čitavih l5 godina. Kao docent živeo је оd honorara dobivenih zа svoje predavanje i za svoje spise.
Tek l770. uspeo је Kant dа postane redovan profesar lоgike i metafizike. Popravivši time bitno svoje materijalno stanje, Kant se оd tada оdаје obradi svoga novog kritičkog sistema. Tek l78l. izašlo је njegovo glavno kritičko dеlо (Kritika čistog uта). Za ovim delom ređaju se dalji mnogobrojni spisi kritičke filozofije. Oni donose Kantu slavu i priznanja. U docnijim godinama, kad је Kant stekao kuću i baštu, njegov život је postao stereotipan, dа је svaki sat u njemu bio ispunjen unapred određenim zadatkom. U poslednjim godinama svojim, Kant је patio оd staračke iznemoglosti, duhovne istrošenosti i umora. Umro је u osamdesetoj godini života, l2. februara l804.
Kant је bio enciklopedijski obrazovan filozof. Оd egzaktnih nauka dobro је poznavao astronomiju, mеđu fizičarima naročito је brižljivo studirao Njutna, matematiku је poznavao izbliže samo kao elementarnu (višu matematiku niti је poznavao, niti је ulazio u njene рrоblеmе). Naročito је dobro poznavao fizičku geografiju, kojoj је dао i nekoliko originalnih priloga. Као filozof, tvorac је jednog opsežnog filozofskog sistema. Njegova duhovna veličina kao filozofa leži, međutim, više u originalnosti njegovih ideja i oštroumnosti i opširnosti sa kojima је izvodio konzekvencije tih ideja, nego u pozitivnoj vrednosti njihovoj. Kant spada u tzv. pozne genije, kad је роčео dа radi na svom glavnom kritičkom dеlu bilo mu је 46 godina, а kad ga је završio 57. Drugi mislioci u ovom dobu završavaju svoju spisateljsku karijeru, а Kant је intenzivno produžuje.
Kant је bio osrednjeg rasta, а slabe telesne konstitucije. Na njegovom mršavom telu stajala је velika glava sa izrazito plavim očima i visokim čеlоm. Samo zahvaljujući svojoj umerenosti i pravilnosti svoga docnijeg života, uspeo је Kant dа dočeka duboku starost. U svojim ranijim godinama rado је išao u društva i u njima, sa svojih otmenih manira, rado bio priman. Kant nikada nije video drugu veću varoš sem Kenigzberga, njegova putovanja ograničavala su se na okolinu njegove rodne varoši.
Kant је bio omiljen predavač. U svojim predavanjima оn se više trudio dа svoje slušaoce nauči misliti nego dа im saopštava gotove rezultate. Njegova predavanja obuhvatala su ne samo filozofske discipline (naročito logiku i metafiziku), nego i matematiku, fiziku, antropologiju, fizičku geografiju i dr. Pri predavanjima Kant se, prema tadašnjem običaju, uvek služio jednim određenim piscem, ali је pri predavanju često dodavao, “Što pisac na ovom mestu kaže nije tačno”.
Njegovi spisi su mnogobrojni i raznoliki. Stil tih spisa nije besprekoran, štaviše u svojim glavnim delima način pisanja Kantov је zamršen а terminologija nesigurna, iz čega su proizašla i proiziiaze mnoga nerazumevanja. Naprotiv, u роnekom оd ranijih stil је jasan i lak.
U Kantovom filozofiranju postoje dve periode, pretkritička i kritička.
Postavlja tri osnovna pitanja i na svako od njih odgovara u jednoj knjizi, želeći da odgovori na suštinsko pitanje: „Šta je čovek?”
1.Šta čovek može da zna? (tj. kakve su i kolike njegove moći saznanja?) –Kritika čistog uma-teorija saznanja
2.Šta čovek treba da radi? (da bi bio slobodno biće koje ne ugrožava i ne narušava slobodu drugih ljudi)–Kritika praktičnog uma-etika
3.Čemu čovek treba da se nada? (da bi mogao shvatiti prirodu kao celinu i da u haosu može da nađe red, lepotu i smisao) –Kritika moći suđenja-estetikaporeklo saznanja
Kant je, u Kritici čistog uma, pokušao da ispita mogućnosti i granice ljudskog saznanja. On je te granice i mogućnosti ispitivao i u vezi sa metafizikom i u vezi sa naukom.
Šta je metafizika?
Da li su sudovi metafizike apriorni ili aposteriorni?
Da li su sudovi metafizike analitički ili sintetički?
Metafizika je filozofska disciplina koja se bavi onim što je s one strane prirode, kosmosa, jednom reči, onim što je preko ili s one strane čulnog opažanja, pa prema tome i celokupnog iskustva. Metafizički sudovi, prema tome, moraju biti apriorni. Po tome što proširuju naše znanje, oni moraju biti sintetički.
Kant je u kritici čistog uma postavio pitanje da li su mogući metafizički sudovi. Kako bismo odgovorili na to pitanje moramo da razmotrimo u čemu se sastoji Kantova filozofska revolucija. Ta revolucija obično se naziva kopernikanskim obrtom.
Obično se smatra da objekti postoje sami po sebi, potpuno nezavisno od toga da li ih subjekti saznaju ili ne. Tabla postoji, verujemo, čak i kada je niko ne opaža, ili ne misli na nju. Osim toga, tradicionalno se pretpostavljalo da je subjekt koji saznaje pasivan, da subjekt pasivno prima utiske od objekta, i da ih eventualno kombinuje. Na posletku, smatralo se da se istina sastoji u slaganju naših tvrđenja sa činjenicama. Naša tvrđenja su istinita ako odgovaraju činjenicama. Recimo, tvrđenje „tabla je zelena“ je istinito samo ako je tabla zelena. Pri tome, dok saznajemo, naš sud može da varira – ja mogu tvrditi i “da je tabla plava” ili žuta itd. – dok predmet koji se saznaje ostaje konstantan, tj. ne menja se. Tabla je zelena, bez obzira na to kako mi sudimo o njenoj boji. Prema tome, predmeti ne samo da postoje sami po sebi, već i predstavljaju ono prema čemu naše znanje treba da se upravlja. Naše saznajne moći bi trebalo, nekako, da kruže oko objekta (sudovi variraju) sve dotle dok ga ne saznaju, odnosno dok se naše suđenje ne poklopi sa činjenicama o objektu.
Kant je, nasuprot tome, smatrao da objekti treba da se upravljaju prema našoj moći saznanja. Naše moći saznanja su ono što je, prema Kantu centralno. Objekti se vrte oko nas. Dalje, subjekt ne prima samo pasivno utiske, već i sam aktivno doprinosi saznanju. Dok stvari aficiraju (deluju na) naša čula, i čine da pasivno primamo utiske, osete, dotle sam subjekt sređuje, organizuje, aktivno oblikuje te utiske. Prema tome, objekt nam preko čulnosti daje samo materijal, građu za saznanje. Subjekt sam od sebe, i sam iz sebe daje formu, ili formira, obrazuje, oblikuje, uređuje taj materijal.
Transcendentalno
Forme koje se nalaze u subjektu, a koje se ne nalaze u objektima koje subjekt saznaje, kao što smo rekli, prethodne svakom iskustvu. „Transcendentalno je svako saznanje koje se ne bavi predmetima, već našim saznanjem o predmetima, ukoliko ono treba da je a priori.“
Filozofija koja se ne bavi ispitivanjem predmeta već našim saznanjima o predmetima se naziva transcendentalnom filozofijom.
Budući da filozofija ispituje ono što (u okviru moći subjekta) prethodi iskustvu, predmetnost ostaje sa one strane, odnosno on se proglašava transcendentnim–transcendentalnost–subjektivni uslovi iskustva–transcendentnost–onostrana, nama nedostupna, objektivna „stvar po sebi“podela sudova
Čista moć subjektivnosti potvrđuje se u sintetičkim sudovima a priori
Polazi se od razmatranja razlike između sudova:
–analitičkih i sintetičkih
–apriornih i aposteriornih (a priori-pre iskustva, a posteriori-posle iskustva)
•Analitički sudovi ne proširuju saznanje, već samo objašnjavaju jednu stvar ne izlazeći van njenog pojma, odnosno raščlanjavajući ga i otkrivajući predikat u njemu
•Sintetički sudovi dodaju predikat različit od onoga što se u pojmu zamišlja, kao što je to slučaj sa svim empirijskim sudovima
•Postavlja se pitanje:
Da li su i, ako jesu, kako su mogući sintetički sudovi a priori, (jer jedino bi oni bili dodaci saznanja od strane razuma, dok su analitički sudovi (iako apriorni) samo pojašnjavajući.
Takve sudove možemo da nađemo u osnovnim načelima matematike, ali i svake teorijske nauke.
1. a priori sudovi – sudovi koji se nalaze u umu pre svakog iskustva, i njihova istinitost ne zavisi od iskustva; shodno tome, neiskustveno, apriorno saznanje jeste moguće;
2. a posteriori sudovi – sudovi koji dolaze nakon iskustva, tj. sudovi koji zavise od čulnih podataka I koji moraju da se dokazuju u iskustvu.
1. analitički sudovi – objašnjavaju pojam, ali se sadržaj analitičkog suda već nalazi u samom subjektu koji želimo da objasnimo. Na primer: “sva tela su rasprostrta” je analitički sud jer nije potrebno da izađemo iz pojma “telo” (subjekat) da bismo utvrdili da je rasprostrto (predikat).
2. sintetički sudovi – ovi sudovi proširuju pojam jer predikat nije obuhvaćen subjektom. Na primer: “sva su tela teška” – predikat “teška” nije obuhvaćen subjektom “tela”, odnosno u iskaz unosimo novo saznanje.
Shodno toj dvostrukoj podeli, Kant konačno određuje:
1. svi aposteriorni (iskustveni) sudovi su sintetički: kroz čula uviđamo karakteristike (predikate) objekatakoje nam nisu dostupne u samom pojmu,
2. za analitički sud nije potrebno iskustvo: budući da predstavlja samo objašnjavanje pojma (subjekta) preko karakteristika koje se u njemu već nalaze, analitički sudovi se već po definiciji kreću jedino u sferi pojmova.
čiste forme čulnostiČiste forme čulnosti su prostor I vreme.To znači da mi nikada ništa ne iskušavamo preko naših čula, a da sadržaj toga iskustva ne zadobija prostorni i vremenski karakter.
Kada apstrahujemo (zanemarimo) sve što opažamo, još uvek opažamo prostor i vreme. Prema tome, prostor i vreme se ne nalaze u stvarima, niti se stvari nalaze u prostoru i vremenu, već samo u subjektu, i prethode svakom iskustvu. Prostor i vreme nemaju objektivnu realnost. Prostor i vreme se nalaze samo u subjektu, i oni predstavljaju forme opažanja ili načine na koje subjekt opaža. Sve što opažamo, opažamo kao da je u prostoru i vremenu. Zato su prostor i vreme forme opažanja svakog fizičkog objekta.
Prostor i vreme su neempirijski (čisti) apriorni opažaji. Oni predstavljaju čiste apriorne forme čulnosti.
Sa druge strane, tek na osnovu prostora i vremena moguće je bilo kakvo iskustvo – ne mogu opaziti fizički objekt, a da ga me opazim u prostoru i vremenu. Kant ih upravo zato naziva transcendentalnim. Transcendentalno je ono što je subjektivno, apriorno i što je nužan uslov mogućnosti iskustva.
Ono što se opaža je pojava. Iza pojave stoji stvar po sebi, ali je ona nedohvatna.
čiste forme razuma: kategorije
Mi čulima opažamo da sunce sija. Čulima opažamo da je kamen vruć. Mi, takođe, na osnovu čulnog opažanja i pamćenja znamo da je kamen bio vruć i ranije kada je sunce sijalo, šta više, da je kamen uvek bio vruć kada je sunce sijalo. Međutim, mi ne možemo da opazimo da je sijanje sunca uzrok toplote kamena. Mi, drugim rečima, ne možemo, samo na osnovu čulnog opažanja da tvrdimo da „sunce zagreva kamen“.
Mora postojati nešto treće, nešto što ne možemo otkriti u samim stvarima, nešto što ne možemo čulima opaziti, što omogućuje sud „sunce zagreva kamen“. To je, prema kantu kategorija kauzaliteta. Kategorija kauzaliteta ne nalazi se u stvarima, objektima koje saznajemo, već se, poput prostora i vremena, nalazi u saznajnom subjektu. Saznajni subjekt sam od sebe, sam iz sebe, dva opažaja dovodi u kauzalnu vezu. Međutim, dok prostor i vreme predstavljaju forme u kojima opažamo, kategorije predstavljaju forme u kojima razumevamo, odnosno mislimo objekte. Zato Kant naziva kategorije čistim , apriornim pojmovima razuma.
Kategorije razuma su, kao i forme čulnosti transcendentalne. To znači da su a) subjektivne, tj. da su u subjektu, odnosno da nisu objektivne, tj. da nisu u stvarima, b) da ne zavise od iskustva, tj. da su apriorne, i c) da predstavljaju uslov mogućnosti iskustva – iskustvo kauzaliteta ne bismo mogli da imamo (bez formi prostora i vremena i) bez pojmova stvari i kauzaliteta.
Kategorije:
kvantitet(jedinstvo, mnoštvo, celokupnost)
kvalitet(realnost, negacija, limitacija)
relacija(inherencija i supstancija, kauzalitet i dependancija, delovanje i trpljenje)
modalitet(mogućnost –egzistencija, nužnost –slučajnost)
Kategorije važe samo u granicama mogućeg iskustva. To znači da se forme prostora i vremena mogu primeniti samo na osete i utiske, koji time postaju opažaji, odnosno da se pojmovi razuma mogu primeniti samo na opažaje, koji se, na taj način, sintetišu u iskustvo. Celokupno naše saznanje, prema tome, zavisi od onoga što nam je dato, od utisaka, oseta. „Opažaji bez pojmova su slepi, a pojmovi bez opažaja su prazni“, ponovimo. Pojmovi se mogu, dakle, smisleno, primeniti jedino na opažaje.
Nasuprot pojmu transcendentalnog, stoji transcendentno. Transcendentno označava stvarnost samu po sebi, potpuno nezavisno od načina na koji je mi saznajemo. Mi saznajemo samo pojavu stvarnosti, a ta pojava zavisi od načina na koji nam se stvarnost pojavljuje, tj. od formi čulnosti i pojmova razuma. Međutim, stvar po sebi ne možemo da saznamo, pa čak ni to da li postoji ili ne. Zato Kant pravi razliku između onoga što je pojavno, fenomenalno, unutar granica mogućeg iskustva, i onoga što je noumenalno, izvan granica mogućeg iskustva. Stvanost sama po sebi, ili kako to Kant kaže – stvar po sebi, ono noumenalno, leži izvan granica iskustva.
Međutim, naš duh teži da sazna stvar po sebi. U tom nastojanju on primenjuje kategorije preko granica mogućeg iskustva. Na taj način on proizvodi tri klase ideje – o duši, svetu i bogu. Međutim, pošto kategorije, tj. pojmovi razuma mogu smisleno da se primene samo na opažaje, on zapada u antinomije nerešive probleme. Antinomije su kontradiktorne teze koje se mogu podjednako dobro argumentovati, tj. koje su podjednako uverljive. Obe, međutim, ne mogu biti istinite.
praktična filozofija
Za razliku od čistog (teorijskog) uma, ograničenog svojim saznajnim moćima, praktični um ulazi u nadčulni svet (noumena) (što ga čini superiornim u odnosu na teorijski)
•Ideje uma ne mogu biti saznate, jer su pojam o nadčulnom, kojem ne može da odgovara ništa čulno.
Sloboda volje, besmrtnost duše i postojanje boga ne mogu biti nikad predmet znanja jer se nemogu čulno iskusiti–pa ih stoga teorijski um ne može da dokaže –već mogu biti samo stvar uverenja, tj. etičkog odnošenja
•Čovek:je ambivalentno biće, jer živi u svetu prirode i svetu slobode
–sebi pribavlja vrednost i dostojanstvo kao slobodno, a ne prirodno biće → iz čega se izvodi primat praktičkog uma
Sve dotadašnje etike su bile utemeljene na nekom naturalnom određenju (strasti) ili na božijoj volji.
Tradicionalna etika shvata moralno delanje kao sredstvo za neki cilj:–sreća–blaženstvo–korist.
Kan želi se da se ispita valjanost čovekovog moralnog prosuđivanja:
Razmatra se samo htenje, a ne predmeti htenja
Moralnost počiva na slobodnoj umskoj volji, pa se ne može pojaviti kao sredstvo nečega drugoga, nego je sama sebi svrha i cilj.
Merilo moralnog delanja nije učinak, nego motiv, tj. osećanje dužnosti → etika čiste dužnosti
Sloboda nije data već zadata: čovek treba moralno da deluje pretpostavljajući kao da je slobodan, pa se sloboda:ne može pozitivno odrediti kao „sloboda za nešto“,već samo negativno kao „sloboda od nečega“
Iz postavke po kojoj se samo dobra volja kao autonomna volja može apsolutno pokazati dobrom dolazi se do nužnosti, do kategoričnosti svog temeljnog moralnog zakona, do čuvenog kategoričkog imperativa
kategorički imperativ
1.formulacija: „Postupaj tako da maksima tvoje volje uvek može važiti kao princip opšteg zakonodavstva.“
2.formulacija: „Postupaj tako da čovečanstvo u tvojoj ličnosti, i u ličnosti svakog drugog, uvek upotrebljavaš ujedno i kao cilj, a nikada samo kao sredstvo.“ “Dve stvari ispunjavaju moju dušu uvek novim i sve većim divljenjem i strahopoštovanjem što se više i ustrajnije razmišljanje bavi njima: zvezvadno nebo nada mnom i moralni zakon u meni“,rećiće Kant.Primer 1
Pretpostavimo da se osoba A šeta obalom, i da na pučini vidi davljenika. Osoba A momentalno skače u vodu, pliva iz sve snage, daje sve od sebe kako bi što pre doplivala do davljenika. Izdaju je snage, davljenik je predaleko, posustaje. Dok je osoba A stigla na mesto gde se nalazio davljenik, davljenika više nema – utopio se. Da li ćemo biti spremni da kažemo da je osoba A postupila kako treba, da je postupila ispravno, ili dobro?
Svi bismo se složili da je postupila dobro. Zašto? Moralni postupak osobe A možemo razložiti na tri komponente: 1) ona je htela da pomogne, dakle, imala je dobruvolju da pomogne, 2) ona je pokušala da pomogne, izvela je čin spasavanja, 3) ona je doživela neuspeh u tom pokušaju. Budući da njen čin spasavanja nije uspeo, moralna ispravnost tog čina ne leži niti u činu niti u njegovom uspehu. Ovaj čin nazivamo dobrim u moralnom smislu zato što je osoba A htela da pomogne i zato što je dala sve od sebe da bi to učinila. Drugim rečima, njena volja je bila dobra (u moralnom smislu).
U kom slučaju jednu volju nazivamo dobrom ili moralno ispravnom?Primer 2
Učinili ste nešto loše svom drugu. Drug zna da mu je učinjeno nešto loše, ali ne zna ko mu je to učinio. Sa druge strane, taj drug je spreman da vam pokazuje matematiku. Međutim, ako sazna da ste mu vi naudili, on to neće želeti da uradi. Sada vas pita: “Da li si mi ti učinio to?”. Vi se nalazite pred alternativom. Ako kažete istinu, postupićete moralno ispravno, ali nećete dobiti očekivanu pomoć od druga. Ako slažete, postupićete moralno neispravno, ali će vam drug pokazati matematiku.
Zašto smatramo moralno ispravnim da se kaže istina? Zašto smatramo moralno ispravnim da se ne slaže?
Kazivanje istine, odnosno nelaganje je moralno ispravno zato što predstavlja ispunjenje/izvršenje dužnosti “ne laži!”.
Dužnost je nužnost delovanja iz poštovanja prema moralnom zakonu. Drugim rečima, ako poštujemo moralni zakon, moramo postupiti na način na koji on nalaže.
Primer 3
Pretpostavimo da mladić sedi u autobusu. U autobus ulazi starica, doduše, sposobna da stoji, ali sa naporom. Mladić vidi da joj je potrebno, prema možda ne i neophodno, da sedne. Međutim, mladića mrzi da ustaje, sedi mu se, i on odlučuje da nastavi da sedi. U tom trenutku zapaža da pored starice stoji lepa devojka, da lepa devojka vidi da staricu, da vidi njega, i da vidi da on neće da ustane starici. On sad, zato da bi se dopao devojci, ipak odlučuje da ustane starici i tako izvršava dužnost.
Budući da je izvršio dužnost, mladić je postupio prema dužnosti, ali nije postupio iz dužnosti. Poštovanje prema moralnom zakonu, drugim rečima, nije predstavljalo motiv mladićevog ponašanja. Njegovo ponašanje bilo je motivisano dopadanjem lepoj devojci. Kant postupanje prema dužnosti naziva legalitetom, a postupanje iz dužnosti moralitetom. Postupak mladića bio je, doduše, legalan, ali ne i moralan.
Kategorički imperativ
Zašto mi imamo dužnost da ne lažemo? Zašto, recimo, nemamo dužnost da lažemo? Maksima predstavlja princip, načelo delovanja. To je pravilo kojim se rukovodimo u našem ponašanju. Koja maksima može da postane dužnost?
Kant kaže: “Radi samo prema onoj maksimi za koju ujedno možeš hteti da postanem opštim zakonom“. Šta to znači?
Pretpostavimo da kao maksimu uzmemo princip: “laži uvek kada ti može doneti neku korist ili kada te može izbaviti iz neke nevolje.” Sada se zapitajmo da li ova maksima može da prođe test univerzalizacije, tj. da li može da postanem opštim zakonom, odnosno dužnošću. Pretpostavimo da svako zaista laže kada od toga ima koristi ili kada ga to može izbaviti iz nevolje. U tom slučaju niko nikome više ne bi verao. A budući da je to da mi drugi poveruje u ono što govorim nužan uslov mogućnosti da ga slažem, samo laganje bi postalo nemoguće. Prema tome, gore navedena maksima, kada se univerzalizuje čini samu sebe nemogućem, tj. poništava se ili potire.
Kant načelo “radi samo prema onoj maksimi za koju ujedno možeš hteti da postanem opštim zakonom“, naziva kategoričkim imperativom (zapovešću). Ako bi se, na primer, tvrdilo “ako ne lažeš, ljudi će te poštovati”, to bi bio samo hipotetički imperativ. Njime se, naime, nelaganje navodi kao uslov za sticanje poštovanja. Međutim, zapovest “ne laži” ne predstavlja se u obliku uslova za nešto drugo, već kao bezuslovna dužnost: ona sama nije uslov za nešto drugo, niti je nešto drugo uslov za nju – ona naprosto mora (zato imperativ) da se sprovodi.
Kategorički imperativ se, prema Kantu, može izraziti i u sledećem obliku: “Postupaj tako da čoveštvo u svojoj ličnosti kao i u ličnosti svakog drugog čoveka uvek upotrebljavaš uisto vreme kao svrhu, a nikada samo kao sredstvo.” Na primer, ako lažem nekoga, tada ga ja tretiram samo kao sredstvo da dođem do neke koristi, a ne poštujem ga kao čoveka.
Autonomija
Prema Kantu, moralne zakone donose sami moralni subjekti. Oni koji donose zakone ujedno su oni za koje ti zakoni važe. Kako? Samo ono što ima umski oblik, tj. ono što se slaže sa kategoričkim imperativom može postati moralni zakon. Um, pak, predstavlja suštinu moralnih subjekata.
Kantov život i spisi
Imanuel Kant rođen је 22. aprila l724. godine u Kenigzbergu u istočnoj Pruskoj. Njegova porodica vodi poreklo iz Škotske. Оd mnogobrojne dесе svojih roditelja Kant је bio četvrto dete. Otac mu је bio zanatlija, sedlar. I mati i otac pripadali su religijskoj sekti pijetista, i učenja pijetizma ostala su i za Kanta sastavni dео njegovih religijskih ubeđenja. Каd је Kantu bilo osam godina, stupio је u gimnaziju u Collegium Fridericianum, gde је dobio solidno klasično obrazovanje. Bio је uvek prvi u razredu, i već tada njegovi drugovi proricali su mu veliku budućnost. Na univerzitet је stupio l740. i upisao se na filozofski fakultet, ali је posećivao i predavanja iz teologije.
Učitelj filozofije bio mu је na univerzitetu Martin Knucen, koji ga је uveo u Lajbnic-Volfovu filozofiju. Kako је Kant ро svršetku univerzitetskih studija ostao bez materijalnih sredstava (baš tada umro mu је otac), bio је prinuđen dа se primi za domaćeg učitelja u raznim imućnim porodicama u blizini Kenigzberga. Domaći učitelj bio је više godina. Godine l755. Kant se habilitovao nа Univerzitetu u Kenigzbergu zа privatnog docenta, ра је to i ostao čitavih l5 godina. Kao docent živeo је оd honorara dobivenih zа svoje predavanje i za svoje spise.
Tek l770. uspeo је Kant dа postane redovan profesar lоgike i metafizike. Popravivši time bitno svoje materijalno stanje, Kant se оd tada оdаје obradi svoga novog kritičkog sistema. Tek l78l. izašlo је njegovo glavno kritičko dеlо (Kritika čistog uта). Za ovim delom ređaju se dalji mnogobrojni spisi kritičke filozofije. Oni donose Kantu slavu i priznanja. U docnijim godinama, kad је Kant stekao kuću i baštu, njegov život је postao stereotipan, dа је svaki sat u njemu bio ispunjen unapred određenim zadatkom. U poslednjim godinama svojim, Kant је patio оd staračke iznemoglosti, duhovne istrošenosti i umora. Umro је u osamdesetoj godini života, l2. februara l804.
Kant је bio enciklopedijski obrazovan filozof. Оd egzaktnih nauka dobro је poznavao astronomiju, mеđu fizičarima naročito је brižljivo studirao Njutna, matematiku је poznavao izbliže samo kao elementarnu (višu matematiku niti је poznavao, niti је ulazio u njene рrоblеmе). Naročito је dobro poznavao fizičku geografiju, kojoj је dао i nekoliko originalnih priloga. Као filozof, tvorac је jednog opsežnog filozofskog sistema. Njegova duhovna veličina kao filozofa leži, međutim, više u originalnosti njegovih ideja i oštroumnosti i opširnosti sa kojima је izvodio konzekvencije tih ideja, nego u pozitivnoj vrednosti njihovoj. Kant spada u tzv. pozne genije, kad је роčео dа radi na svom glavnom kritičkom dеlu bilo mu је 46 godina, а kad ga је završio 57. Drugi mislioci u ovom dobu završavaju svoju spisateljsku karijeru, а Kant је intenzivno produžuje.
Kant је bio osrednjeg rasta, а slabe telesne konstitucije. Na njegovom mršavom telu stajala је velika glava sa izrazito plavim očima i visokim čеlоm. Samo zahvaljujući svojoj umerenosti i pravilnosti svoga docnijeg života, uspeo је Kant dа dočeka duboku starost. U svojim ranijim godinama rado је išao u društva i u njima, sa svojih otmenih manira, rado bio priman. Kant nikada nije video drugu veću varoš sem Kenigzberga, njegova putovanja ograničavala su se na okolinu njegove rodne varoši.
Kant је bio omiljen predavač. U svojim predavanjima оn se više trudio dа svoje slušaoce nauči misliti nego dа im saopštava gotove rezultate. Njegova predavanja obuhvatala su ne samo filozofske discipline (naročito logiku i metafiziku), nego i matematiku, fiziku, antropologiju, fizičku geografiju i dr. Pri predavanjima Kant se, prema tadašnjem običaju, uvek služio jednim određenim piscem, ali је pri predavanju često dodavao, “Što pisac na ovom mestu kaže nije tačno”.
Njegovi spisi su mnogobrojni i raznoliki. Stil tih spisa nije besprekoran, štaviše u svojim glavnim delima način pisanja Kantov је zamršen а terminologija nesigurna, iz čega su proizašla i proiziiaze mnoga nerazumevanja. Naprotiv, u роnekom оd ranijih stil је jasan i lak.
U Kantovom filozofiranju postoje dve periode, pretkritička i kritička.
Postavlja tri osnovna pitanja i na svako od njih odgovara u jednoj knjizi, želeći da odgovori na suštinsko pitanje: „Šta je čovek?”
1.Šta čovek može da zna? (tj. kakve su i kolike njegove moći saznanja?) –Kritika čistog uma-teorija saznanja
2.Šta čovek treba da radi? (da bi bio slobodno biće koje ne ugrožava i ne narušava slobodu drugih ljudi)–Kritika praktičnog uma-etika
3.Čemu čovek treba da se nada? (da bi mogao shvatiti prirodu kao celinu i da u haosu može da nađe red, lepotu i smisao) –Kritika moći suđenja-estetika
poreklo saznanja
Kant je, u Kritici čistog uma, pokušao da ispita mogućnosti i granice ljudskog saznanja. On je te granice i mogućnosti ispitivao i u vezi sa metafizikom i u vezi sa naukom.