Filozofsko učenje Arthura Šopenhauera
Filozofsko učenje Arthura Šopenhauera
Artur Šopenhauer zaista nije bio neki čovekoljubac. Štaviše, bio je pun prezira prema ljudima. Sam je sebe nazivao “čovekomrscem”. Njegova majka, nekada poznata spisateljica Johana Šopenhauer (Johanna Schopenhauer), često se žalila na “zlovolju” svog sina; nerviralo ju je njegovo “večno lamentiranje o gluposti sveta i ljudskoj bedi”. Sumnjičavo je vrebao šta bi svet oko njega mogao da mu učini nažao. U svojoj spavaćoj sobi je uvek držao spremno oružje, a vredne stvari je držao u najskrovitijem mestu u svome stanu. Nikada nije dozvolio da ga brije berberin, jer se bojao da bi mu ovaj brijačem mogao preseći grkljan. Kada bi mu se neko previše približio, umeo je istog trena da postane nasilan. Uvek se svadjao sa svojim izdavačima i optuživao ih da nisu dovoljno doprineli popularnosti njegovih knjiga. Tako je i poslednje godine svoga života proveo u prkosnoj povučenosti u Frankfurtu, kao “mizantrop”, kako je nazivao samog sebe, a društvo mu je pravila samo pudla koju je voleo i u koju je imao poverenja.
Njegova se mržnja ponajpre odnosi na profesore filozofije. Doduše, on je jednom i sam pokušao da postane univerzitetski predavač. Ubedjen da su studenti krajnje nestrpljivi da slušaju baš njega, on je svoje časove u Berlinu zakazivao tačno u vreme kada je svoja predavanja održavao čuveni Hegel. Posle se čudio što gotovo niko ne dolazi, što su ga, na kraju, studenti potpuno napustili. Konačno je napustio predavačku delatnost i ponovo se vratio ulozi privatnog učenjaka. No, on svoj neuspeh nije pripisao sebi, nego mržnji i neprijateljstvu, koje su drugi profesori filozofije, navodno gajili prema njemu. A, u stvari, njegove kolege profesori ga nisu ni mrzeli, niti su mu zavideli – oni ga prosto nisu ni primećivali. Razočaran time, on je ventil za pražnjenje našao u napadima na filozofe svog vremena. Njegovi napadi su ponajviše bili usmereni na Hegela. Tvrdio je da je njegovo učenje “filozofija apsolutnog besmisla”, “Galimatijas”, “čmarna mudrost”, “ludačko blebetanje”. Sam Hegel je “čuvar besmisla”, “šarlatan”, “duhovni kaliban”. Ništa bolje nije prošao ni Fihte. Ono čime se on bavi je, po Šopenhaurovom mišljenju “sofizam”, “hokus pokus”, “ćiribu ćiriba”.
Po Šopenhauerovom sudu, njegovi filozofski savremenici su svi bili prokletnici. Sebe je, dakako, izuzimao iz tog opšteg suda o svojim filozofskim savremenicima. Nasuprot njegovim stavovima, sve ono što su govorili raniji filozofi – Platon, Aristotel, Kant i neki engleski filozofi – izgledalo mu je “plitko”. Zato je sebe nazvao “potajnim carem filozofije”
Svet kao volja i predstava
U ovom delu je Schopenhauer izložio bitnome svoju filozofiju, i to kao relativno mlad čovek. Delo počinje : „Svet je moja predstava“. Već se u uvodu može primetiti da je Schopenhauer pod ujecajem Kanta, rećiće da su nam sve stvari date kao pojavnosti. U tom smislu on sam priznaje i označava Kantovo učenje kao ključ za razumevanje njegove vlastite filozofije. Kantova je, tako velika zasluga razlikovanje pojavnosti od onog što nazivamo „stvar po sebi“. Osim s Platonovom I Kantom, Schopenhauer ovo učenje povezuje i sa učenjem Veda, (pisanih na Sanskrtu), koje kaže da je čitav ovaj vidljivi svijet, samo jedan privid bez stvarnog bitka, odnosno zastor, iluzija. Izraženo jezikom Veda, to je puka maya. Za očekivati je međutim, da Kant neće ostati u potpunosti prihvaćen kod Schopenhauera, nego da će naići također i na kritike, Međutim, on ostaje veran kada se radi o bavljenju onim što nazivamo „stvar po sebi“. I tu dolazimo do problema. Problematičnost se sastoji u tome, da je Kant do ovog pojma „stvar po sebi“ došao (a to preuzima i Schopenhauer) preko jednog uzročnog zaključka, naime kroz primenu jedne kategorije koja po njemu, Kantu (i, tako, Schopenhaueru) vredi samo u području pojavnosti. Kauzalnost je, pored, formi prostora i vremena, za njega ona temeljna forma na koju se sve ostale daju svesti. Ali i to je ono bitno, od sveta kao predstave ne vodi nikakav put povrh tj. iznad predstave o jednoj stvari po sebi. Zasigurno, da je svet predstava možemo uzeti kao neporecivo. Međutim, jednostrano je posmatrati svet samo tako, tj. kao puku predstavu – možemo uzvratiti Schopenhaueru. Da bi bio što popularniji i prihvaćeniji u ondašnjem društvu filozofija, Schopenhauer je svoju filozofiju izlagao u obliku aforizama.
Pojam volje: Šta je svet po sebi? Odgovor: Volja. Pred nama je svaki objekt u svesti volje. Taj pojam volje prenosimo tada na druge ljude, na životinje i biljke, pa čak i na nežive predmete. Volja je stvar po sebi, osnova sveta, jedno u svemu. To se može označiti kao metafizički voluntarizam. Kako može biti volja stvar po sebi, možemo se zapitati? Da bi pronašao ključ stvarnosti, prema Schopenhaueru, moramo gledati u sebe, budući da upravo u unutršnjoj svesti- leži put prema isitni. U tom smislu, ja kao subjekt uviđam, da je obično telesno delovanje, samo objektivna voljna predstava. Štaviše, čitavo telo i nije ništa drugo do objektiviranje volje. Svako ko je zašao u sebe može to razumjeti, kaže Schopenhauer. Kada je stekao tu osnovnu intuiciju, time poseduje ključ za stvarnost. Ta stvarnost volje koja na nekom unutrašnjem planu sve pokreće,Postoji jedna vrhovna Voljo. Ona se manifestuje, ili još bolje potvrdjuje i takvu volju Schopenhauer nalazi u magnetizmu. Igla u nekom magnetskom polju će se uvek, bez obzira na sve okonosti okretati prema severnom polu, odnosno ona će se uvek kretati. U tom smislu, i prema njemu, i organski i neorganski svet poseduje taj fenomen. Volja predstavlja nagon za životom. Sva živa i neživa priroda predstavlja borbu i nagon za opstankom. U tom smislu on donosi primer s životinjama: ovde se ne radi samo o običnom nagonu očuvanja života – borbe itd.., već su tu prisutni I elementi pripreme razvoja života: ptice grade gnjezda za mladunce koje još nema itd.. Svuda se pokazuje želja za životom. Šta je sa samoubicama? Prema Schopenhaueru, samoubistvo nije nikakvo negiranje volje i života. Samoubica negira samo jedan vid života, i to onaj koji njemu nepodnošljiv, a ne život po sebi. On negira takovo stanje u kojem se trenutno nalazi, pa bilo ono označeno i kao život, življenje ili pak životarenje. Naš autor priznaje da je sam život pun patnji. Posebno zanimljivo je da će on svrhu i cilj celokupna života videti u stanju mirovanja odnosno u stanju Nirvane. Taj aspekt filozofije posebno dolazi do izražaja zbog uticaja raznih istočnjačkih religija, kojima je Schopenhauer bio podložan. Kada spominjemo istočnjačke filozofije onda na prvo mesto dolaze upravo indijska filozofija i religija – posebno brahmanizma. U tom smislu Schopenhauer će zaključno reći: Život se potvrđuje onda kada se smiruje, i to smiruje u kontemplaciji, o oslobađanju od straha pred smrću, u jednostavnom vođenju prirodnog života.
Trackback from your site.