Džon Lok
BIOGRAFIJA
Džon Lok rodio se iste godine kao i Spinoza.(1632-1704). Revolucionarna zbivanja u Engleskoj sredinom XVII veka doživljavao je kao dečak i mladić. Dok je njegov otac, pravnik i vatreni puritanac, kao oficir revolucionarne armije aktivno učestvovao u građanskom ratu, dotle je sin učio, najpre na Školi u Vestminsteru (1646 —1653) a zatim u Oksfordu (1653-1657), gde je po završetku studija ostao kao neka vrsta asistenta za grčki jezik i retoriku, a kasnije za moralnu filozofiju. Sholastička filozofija, koja je u to vreme još uvek dominirala u Oksfordu, nije uspela da zarazi Loka. Veliko interesovanje za proučavanje prirodnih nauka (hemije, eksperimentalne fizike i naročito medicine). U toku niza godina on je bio kućni lekar Ešlijeve porodice, vaspitač njegovog najstarijeg sina, a takođe sekretar i savetnik samog barona.
Kad je Ešli 1672. godine postao lord-kancelar Lok je dobio visoku državnu funkciju, a kad je on uskoro posle toga pao, morao je malo kasnije i Lok napustiti svoj položaj (1675), te je otišao u Francusku, odakle se vratio posle četiri godine.,a onda sklonio u Holandiju, gde je proveo pet godina. To su za njega bile godine plodnog rada, u kojima je pored ostalog dovršio i svoje glavno delo „Ogled o ljudskom razumu“. Doživevši pobedu političkih principa, za koje se zalagao, on je ostatak života proveo zadovoljan i poštovan. Ponuđenu dužnost poslanika na brandenburškom dvoru odbio je iz zdravstvenih razloga, ali je prihvatio neke lakše dužnosti. 1691. godine preselio se na seosko dobro jedne prijateljske porodice kraj Londona, gdje je mirno proživeo poslednjih trinaest godina primajući povremeno posete Kolinsa, Molinoa, Njutna i drugih istaknutih naučnih radnika i poštovalaca. Tu je ovaj mislilac dočekao i smrt (1704.)
FILOZOFIJA
Empirizam je filozofsko stanovište koje smatra da se naše naučne teorije mogu opravdati samo na podacima čulnog iskustva, i da one mogu posedovati samo određenu, veću ili manju, verovatnoću, odnosno da ne mogu biti potpuno izvesne.
“Sve ideje potiču od senzacije (sensation) ili od refleksije ( razmišljanja, reflection ). – Zamislimo onda da je duh, kako kažemo, prazan beli papir bez ikakvih znakova na sebi, bez ikakvih ideja; kako on to do njih dolazi? Odakle mu ta velika zaliha koju je vredna I neobuzdana ljudska mašta naslikala na njoj u gotovo beskrajnoj raznolikosti? Odakle mu sva građa razuma I saznanja? Na to odgovaram jednom rečju: iz iskustva; na njemu se temelji sve naše saznanje I iz njega ona konačno proizilazi. Naša posmatranja, primenjena bilo na spoljne čulne predmete, bilo na unutrašnje radnje našeg duha, koje smo samo opazili I o kojima razmišljamo jest ono što našem razumu daje svu građu za mišljenje. To dvoje jesu izvori saznanja, iz kojih potiču sve ideje koje imamo ili koje od prirode možemo imati.”
Radnje, kojima duša reflektuje ( razmišlja ) I razmatra, snabdevaju razum drugim nizom ideja, koje on ne bi mogao imati od spoljnih predmeta. To su opažanje, mišljenje, sumnjanje, verovanje, zaključivanje, saznavanje, htenje I sve različite delatnosti našeg vlastitog duha, kojih smo svesni I koje u sebi primećujemo te od njih dobijamo u svoj razum tako razgovetne ideje kao što ih dobijamo od predmeta koja deluju na naša čula.
Teorija saznanja
Naš razum za Loka je prazna tablica za pisanje (tabula rasa) jer ničeg u našem umu nema čega prethodno nije bilo u čulima (Nihil est in intellectu quod antea non fuerit in sensu). On se zapravo sa racionalistima ne spori oko elementarnih sposobnosti razuma (pamćenje, asocijacije, uočavanje…), već da li se u takvom razumu nalaze samostalni sadržaji (ideje) koji ne dolaze spolja (iz čula). Njegova teorija je odgovor na metafizičke spekulacije o urođenim idejama. Kod Loka ideja je naziv za sve što duh opaža u sebi ili što je neposredni predmet opažaja, misli ili razuma. Nijedna stvar nije urođena jer ista stvar može postojati ili ne postojati, a ljude koji ne razumeju reči čudni pojmovi ne mogu zbuniti (okrugli kvadrat). Ako su ideje urođene, zašto bismo išta otkrivali, zašto onda nema samoočevidnosti već se sve uči. Odakle saznanje i dokle ono seže. Lok kaže da se naša prazna tabla upotpunjava utiscima, iako priznaje da razum nije potpuno pasivan. Domet saznanja je istovetan sa domenom našeg iskustva. Ideja označava svaki sadržaj svesti, a ne samo opšte pojmove ili „univerzalije“. (subjektivni idealizam). Lok ostavlja mogućnost da možda postoje neka urođena moralna načela (suprotstavljanje ubistvu iz koristi), ali se boji da ako to prihvatimo onda zaista sve ideje jesu urođene, pa ih samo čulima oživljavamo.
Lokova podela ideja
Dele se na proste i složene. Sve proste ideje potiču iz dva izvora:
1) čulnih oseta i
2) refleksije – opažanja događaja u našem duhu.
Složene ideje nastaju kombinovanjem ovih prostih ideja i kasnije, apstrahovanjem (zanemarivanjem posebnih karakteristika pripadnika određene vrste i zadržavanjem opštih, čime dobijamo pojam vrste) ili uočavanjem sličnosti ili razlika među njima. Među složene ideje spadaju i ideje o supstancijama. Kada razmišljamo o nekoj supstanciji, npr. zlatu mi spajamo ideje o metalu žute boje, određene tvrdoće i savitljivosti, sa nekom idejom o nečem podležećem (nekom supstratu) što nosi te osobine. Lok, međutim, naglašava da mi na taj nacin, iako saznajemo mnogo o stvarima, nikad ne saznajemo njihovu realnu suštinu. Ideje o supstancijama su uvek neadekvatne. Naše je znanje uvek hipotetičko, odnosno ono je pretpostavka koja uvek može biti opovrgnuta nekim novim iskustvom. Tu se jasno vidi razlika između empirizma i racionalizma. Dok u racionalizmu postoji jedna ili dve supstancije o kojima posedujemo potpuno jasne i izvesne ideje, u empirizmu se reč supstancija odnosi na stvari koje nas okružuju i o kojima možemo imati samo neadekvatne (nepotpune) ideje. Dok racionalizam smatra da je celinu i osnovu stvarnosti zahvatio preko nekih jednostavnih ideja, empirizam izvan onoga što trenutno znamo vidi otvoreno polje o kome ništa unapred ne možemo reći. Empirizam odustaje od metafizike. Lok je na svoje doba snažno uticao i svojom političkom filozofijom. On je smatrao da su u prirodnom stanju svi ljudi jednaki i da prema tome svako ima jednako pravo na život, zdravlje, svojinu i sreću. Država ne sme da zadire u prirodna prava gradjana i postoji da bi taj prirodni poredak zaštitila preko zakona koji će biti jednako primenjivani na sve. Građanima je ostavljeno da slobodno biraju između svega što drzava ne zabranjuje, a ona treba da zabranjuje što manje. Ako država ugrozi njihova prirodna prava, građani imaju pravo da se pobune protiv vlasti. Ovakve ideje postale su osnova liberalizma.
.
Trackback from your site.