Френсис Бекон
Биографија:
Франсис Бекон је рођен 22. јануара 1561. у кући Јорк у Лондону као најмлађи од петоро синова оца Николаса Бекона. Николас Бекон је био чувар великог печата у првих двадесет година владавине Краљице Елизабете. Беконова мајка је била леди Ана Кук, рођака сера Виљема Сесила, лорда Берли, који је био краљевски ризничар и један од најмоћнијих људи у Енглеској. Њен отац је био главни учитељ краља Едварда IV, а она је била лингвиста и теолог и без икакве тешкоће се дописивала с владикама на грчком језику. Она сама је подучавала свога сина. Његова каријера државника се завршила скандалом. Један разочарани тужилац га је 1621. оптужио да је његову тужбу одбио јер је примио мито. Краљ је попустио под притиском тренутно ојачалог Парламента, пред којим га је Бекон често бранио, и наредио да Бекона затворе у Тауер. После само два дана Бејкон је ослобођен, а новчану казну од 40.000 фунти краљ му је опростио.
Последњих пет година живота Бекон је провео повучено, у тишини свога дома, мучећи се у необичном сиромаштву и тешећи се стваралачким радом на пољу филозофије. Кајао се што се раније није одрекао политике и све своје време посветио књижевности и науци.
Умро је априла 1626. у 66 години живота од пнеумоније.
Беконова филозофија
Бекон је приметио да је потребна обнова науке (име најзначајније књиге коју је написао Бекон) на сасвим новим основама. Прво треба променити њен циљ. Док је раније наука првенствено служила образовању личности, сада њен циљ треба да буде увећање човекове моћи над природом и долажење до открића која ће унапредити свакодневни живот. Бекон то каже кроз кратку изреку: “Знање је моћ”. Помоћу знања човек треба да постане господар природе, који ће њене законе окренути у властиту корист. Да би добили такво корисно знање морамо променити и метод науке, дати јој нова “оруђа” за рад или “Нови органон”, како се звала једна Беконова књига. Раније су метафизичка разматрања превасходно користила метод дедукције – извођења из претпостављених првих принципа стварности. Али, Бекон је сматрао да наш дух није најпре испуњен идејама које нам истинито представљају стварност, него радије идолима, заблудама којима некритички верујемо. Због тога дедукција неће бити најбоља метода науке, јер ће извођење из погрешних принципа довести до погрешних закључака. Наш разум и његова тумачења природе треба моћи кориговати, а то можемо постићи новом методом индукције.
критика идола
Да би се допрло до истинских сазнања, мора се, пре свега, ослободити разних, дубоко укорењених и распрострањених предрасуда, лажних појмова или идола. По Бекону идоли су ,,лажни појмови који заокупљују људски разум” или заблуде у нашем разуму које су настале на разне начине, Идоли онемогућавају или отежавају долажење до знања.
• Idola tribus (идоли племена):
Потичу од саме људске природе, у његових чула и магијске пројекције његових слутњи, жеља и фантазије. Идоли племена су погрешне представе којима је склон цео људски род. Оне се односе на нашу склоност да свет прилагодимо својим жељама и својим моћима разумевања, чиме га најчешће чинимо једноставнијим него што он јесте..
• Idola specuc (идоли пећине):
темеље се на конкретним индивидуалним особинама, навикама и васпитању који отупљују изворну снагу самосталне мисли и подвргавају је ауторитетима и традицији, Идоли пећине су идоли који су различити од појединца до појединца и везани су за начин на који је свако од нас формирао своја мишљења, преко догађаја које смо искусили и ауторитета који су деловали на нас.
• Idola fori (идоли трга):
настају на основу језика, чије речи настају стихијски, као средство споразумевања просечних умова. Идоли трга су везани за проблеме који настају из коришћења старога језика, који је формиран према старим идејама, за изражавање нових идеја.
• Idola Theatri (идоли позоришта):
настају при некритичком прихватању теза филозофских ауторитета (рационалиста, софиста, емпириста и свих филозофа под утицајем религије и других празноверја). Идоли позоришта везани за друштвене ауторитете и традицију.
индукција
До правих сазнања нас не доводи логика силогизама, него индукција, метод у коме се у испитивању полази од појединачног ка општем.
Истинском сазнању можемо да приступимо тек ако се:
решимо свих тих предрасуда-идола
одбацимо лажну ученост
ослонимо на искуство, испитујући конкретне појединачне чињенице.
Свако испитивање појава мора да пође од анализе појединачних ствари да би се сазнање уздигло до општег схватања свеколике законитости. Елем, Бекон нам нуди једноставан метод , попуњавајући таблице у проучавању сматра да лако можемо доћи до сазнања.
Прва таблица треба да садржи све појединачне случајеве у којима се нека појава појављује.
Друга таблица садржи све појединачне случајеве али где се испитивана појава не појављује.
У трећој таблици се пописују степени јачине у којима се та појава јавља.
У четвртој долазимо до предмета самог сазнања.
Значај који је оставио у филозофији:
• обнова природних наука , стварање нове методе експерименталног истраживања
• Радикално критички став у односу на теолошко проматрање природе
• Први темељни покушај потпуне ликвидације средњовековне схоластике и спекулативне метафизике
• Увођење индукције у проучавање (одбацивање дедукције)
Смелим материјалистичко-емпиристичким тезама допринео је:
• ослобођењу мисли од догматских стереотипних средњовјековних схема
• упућивању ка новим токовима невиђених природно-научних открићa којима се служимо и данас.
Trackback from your site.