Звук таласа као звук прошлости 1
Кроз сваки шум таласа, струјање ветра, зрак јутарњег сунца, осећа се непролазна туга. Док корачам ка песку, сваким кораком сам све ближа истини, болној и тешкој, која је снажна као и првог дана. Моји кораци су све тежи, све више ме подсећају на вечну таму коју неће ничија светлост никада променити. Проливена крв, вечна туга у породицама погинулих, свака бесана ноћ њихових најмилијих, никада неће имати цену. Ту негде, испод првог таласа, крије се сва она чежња, сломљени део мајке која је изгубила своје дете које је сахрањено далеко од ње, тамо где не постоји прави гроб, вечна кућа коју би могла посетити.
Породице погинулих тешко спавају, пред очима им је бескрајно плаво море, дубина у којој је сахрањено највеће јунаштво, најлепши осмеси и племенитост.
Време у њиховом срцу је стало оног дана кад на кућном прагу нису могли да сачекају своје јунаке. Зауставили су своје сате, истог тренутка када су срца ратника престала да куцају. Гледам ка обали и видим насмејаног и безбрижног странца који жели фото-апаратом да забележи сваки део прелепог места. Питам се да ли зна да фотографише вечни дом нечије деце, све изгубљене наде, снове које је море покрило.
На фотографијама ће се видети сунце које се пресијава обалом, небо које се стапа са морем, али не и сломљене душе које су давно дале све за свој род и земљу. Захвалност и понос остају вечно, не морају да се боре против времена, нових деценија и нових сати. Све док глисери плове спорије, све док поглед туриста одаје почаст значи да ће преминуле душе имати бар неки мир.
У нашим срцима им палимо свећу која се никад неће угасити, без обзира на године и векове. Несебичност и храброст заувек ће горети, у част погинулих војника.
Сваки шум таласа, мирис слане воде увек ће подсећати на достојанство и јунаштво које ће увек бити ту.
Јана Станковић III1
 |
Trackback from your site.