Дигитално (cyber) насиље
 |
Последњих деценија сведоци смо омасовљене употребе нових технологија и интернета, као и предности које је то створило за квалитетније свакодневно функционисање – веће могућности за информисање, учење, истраживање, комуникацију. Дигитална писменост из дана у дан постаје све неопходнија (чак и старијим генерацијама). Међутим, битно је нагласити да дигитална писменост не подразумева само умеће употребе рачунара, паметних мобилних телефона и интернета, већ и вештину конструктивног коришћења истих, као и заштиту од потенцијалних ризика и насиља у сајбер простору.
Ту врсту насиља називамо дигиталним насиљем. Оно подразумева (зло)употребу дигиталне технологије у циљу да се друга особа узнемири, понизи, повреди и да јој се нанесе штета, што значи да као последицу може имати озбиљне психичке, емоционалне и социјалне повреде. У литератури се срећу и следећи синоними за овај облик насиља: cyber насиље, интернет насиље, електронско насиље.
Дигиталном насиљу највише су изложена деца и млади. Истраживања показују да је чак око 70% младих било изложено неком облику дигиталног насиља и да је највећи број жртава узраста од 10-21 године. Одвија се путем друштвених мрежа (Facebook, Instagram, TikTok, Snapchat, Youtube, e-mail), СМС-ова, позива, форума, платформи за видео игре, блогова. Око 85% деце и младих у истраживањима потврђује да је себе једном или више пута изложило неком од потенцијално ризичних понашања на интернету – прихватило захтев од непознате особе, комуницирало са непознатим особама, договарало виђање са особама које су упознали преко неке друштвене мреже.
Дигитално насиље се може спроводити директно или индиректно, преко посредника (уз помоћ трећег лица). Као што смо већ поменули, најчешће је међу младима, и најзаступљенији облици су они које можемо назвати вршњачким дигиталним насиљем (cyberbullying). Међутим, сајбер простор погодује и одраслим особама које спроводе насиље над децом и младима (сексуалним предаторима, педофилима, особама које су укључене у трговину људима, вођама секти). Они се често крију иза лажних профила.
Најзаступљенији облици дигиталног насиља су следећи: • Непримерено, увредљиво коментарисање туђих фотографија, објава, видеа; • Исмевање одређене особе у онлајн групама, било да је особа члан или не; • Игнорисање или избацивање из група на друштвеним мрежама (рецимо избацивање из Вибер групе одељења); • Недозвољено објављивање личних информација или гласина о другој особи; • Лажно представљање и коришћење туђег идентитета; • Недозвољено снимање и/или дељење фотографија, порука и видео материјала сексуалног садржаја (осветничка порнографија); • Подстицање мржње, постављање претећих порука, слика или снимака по различитим основама (националној, расној, навијачкој, по основу сексуалне оријентације, и сл.); • Узнемиравање телефонским позивима (лажно престављање, вређање, претње); • Организовано групно негативно коментарисање нечије фотографије, објаве, видеа; • Постављање интернет анкета о жртви; • Крађа лозинки и профила.
Оно по чему је дигитално насиље нарочито специфично јесте следеће: • Насилницима може пружити анонимност уколико то желе, као и могућност да жртву узнемиравају и 24х дневно; • Жртва може трпети велику штету, а немати могућност да се заштити, сакрије, побегне; и када блокира насилника, он је може узнемиравати са новог налога; • Пласиране информације се брзо шире, и ако не буду благовремено пријављене и уклоњене, постају трајне; • Насилници често имају осећај да наспрам себе немају особу са осећањима већ аватара, услед чега лако попуштају сва морална ограничења и самоконтрола; • Жртва може изнова и изнова себе излагати виктимизацији, враћајући се на објављени садржај о себи, ишчитавајући претње, увреде које су јој упућене; • Уколико је жртва по својој структури личности високо осетљива можда неће уочити да наспрам себе има насилника већ ће увреде ,,присвајати’’ и на основу њих формирати слику о себи, или бити лака мета манипулација.
Последице које дигитално насиље може имати су:
– Психичке и емоционалне – узнемиреност, напетост, љутња, бес, расејаност, раздражљивост, осећај неадекватности, срама, измењена слика о себи, губитак интересовања, безвољност, лоша концентрација; – Физичке – промене у ритму спавања, ноћне море, измењен апетит (нагло мршављење или гојење), осећај исцрпљености, поспаност, соматски проблеми (главобоље, проблем са стомаком, благо повишена температуре, ослабљен имунитет); – Социјалне – повлачење, изоловање, избегавање одлажења у школу, нарушена репутација, одбацивање.
Све наведено, уколико се благовремено не уочи и особа не добије адекватну помоћ и подршку, може водити у анксиозне поремећаје, депресију, а у екстремним случајевима и у суицидалне мисли и идеје.
Уколико се препознајеш у описаном и мислиш да си изложен/-а неком од облика дигиталног насиља, првенствено је потребно да то поделиш са неком одраслом особом из свог окружења (родитељима или другим чланом породице, омиљеним наставником, школским психологом/педагогом, члановима Тима за заштиту од дискриминације, насиља, злостављања и занемаривања у твојој школи). Насилника пријави друштвеној мрежи путем које те узнемирава, и блокирај га. Било би добро да сачуваш садржај који показује да си био/-ла изложен/-на насиљу (направи снимке екрана).
Можеш позвати и број 19833 (Национални центар за безбедност деце на Интернету) који је бесплатан и путем ког можеш пријавити насиље и добити упутства како да поступиш.
За помоћ се, такође, можеш обратити и Нет патроли за пријаву нелегалних и штетних интернет садржаја (prijava@netpatrola.rs), и/или Одељењу за борбу против високотехнолошког криминала МУП-а Републике Србије (childprotection@mup.gov.rs).
Ту је и СОС телефон Министарства просвете 0800 200 201.
Уколико присуствујеш дигиталном насиљу (препознаш да га неко врши), немој подржавати насилника већ покажи солидарност и одговорност према жртви, информиши је о корацима које може да предузме, обрати се за помоћ одраслима.
Драгана Петровић, школски психолог
Trackback from your site.