Наталија Танић (IV3) освојила је још једну прву награду!
У оквиру обележавања недеље Департмана за комуникологију и новинарство Филозофског факултета у Нишу, расписан је конкурс за најбољи средњошколски есеј на тему „Медијско извештавање о рату – да ли је истина увек прва жртва рата?“
Прву награду и ослобађање од плаћања полагања пријемног испита, добила је наша ученица Наталија Танић. Честитамо!
МЕДИЈСКО ИЗВЕШТАВАЊЕ О РАТУ- ДА ЛИ ЈЕ ИСТИНА УВЕК ПРВА ЖРТВА РАТА?
Живимо у савременом добу и сведоци смо развоја бројних научно-технолошких достигнућа. Технологија је веома узнапредовала, што представља велики успех читавог човечанства.
Међутим, колико год нам технолошке иновације могу помоћи, толико нам могу и одузети. Мислим да је утицај медија и пропаганде (посебно пред крај XX, али и почетком XXI века) прави пример тога да се технички напредак може злоупотребити и нажалост, користити као средство које ће отуђити људе од праве истине. Сматрам да је овде и више него потребно истаћи дешавања у време Заливског рата (који је почео 2. августа 1990. године, а завршио се 28. фебруара 1991. године), која показују колика је заправо важност технологије приликом ратних извештавања. Наиме, становници широм света су имали прилику да путем телевизије прате ток рата у Персијском заливу. Поред тога, медији су користили сателитске технологије и имали су приступ фотографијама које су сведочиле о копненом бомбардовању и употреби опреме за посматрање током ноћи, што је остављало јаку импресију на гледаоце. Америчка мрежа ,,Си-Ен-Ен“ је имала веома важну улогу у овом периоду, зато што је 24 сата извештавала о ратним догађајима и умногоме је утицала на друштво и политику посебно арапских земаља, које су, увидевши значај телевизијских преноса за ширење пропаганде, и саме формирале мноштво националних, сателитских ТВ мрежа. По мом мишљењу, Заливски рат је био нека врста прекретнице, почев од начина извештавања о ситуацији у време ратног стања, па све до значаја који је имао за медијску револуцију арапског света, што је, подразумева се, довело до одређених реформи у животима становника Арабијског полуострва. Током претраживања литературе о Заливском рату, пронашла сам и податак да је Пентагон намерно објављивао слике тзв. ,,паметних бомби“, за које се касније, по завршетку рата, утврдило да је само 7% бачених бомби било ,,паметно“. Ова чињеница јасно доказује колико се истина скрива, са циљем да се манипулише народним масама. Мислим да је поменути рат заиста прави пример тога да што је више извора информисања, фотографија, видео снимака и других средстава који нас обавештавају о важним догађајима, све је мања шанса да ће се истина представити онаквом каква заиста јесте, у свом правом облику и потпуно се слажем са тим да је истина прва од многобројних жртава рата.
Сада бих се вратила у 2022. годину, тачније осврнула бих се на дешавања која су окупирала светску јавност у протекла 2 месеца. Сукоб између Русије и Украјине који траје већ дуги низ година, ескалирао је крајем фебруара месеца ове године, тачније 24. фебруара, када је руски председник Владимир Путин наредио војну офанзиву на Украјину. Мислим да медијско извештавање о рату који се тренутно одвија уопште не приказује праву истину и чини ми се да и поред толико објављених информација у претходном периоду, светско становништво заправо не зна много о дешавањима у источној Европи. Сматрам да је постојање разних интернет портала који преносе лажне информације, друштвених мрежа, монтираних видео снимака довело до тога да се људи одвоје од истине и мислим да смо сви, на неки начин, збуњени. На дневном нивоу можемо чути и видети различите вести које се односе на рат између Руса и Украјинаца, међутим, нико од нас не може закључити шта је заправо истина у свему томе.
Пропаганда је постала толико јака и утицајна да је довела до тога да људи не могу класификовати важност информација које свакодневно усвајају. Овај рат показује колико је употреба технологија заправо нашкодила свету. Пласирање лажних вести и манипулативних садржаја, путем интернета и друштвених мрежа су нажалост постали саставни део наших живота и верујем да ће тако бити и у будућности, с обзиром да дигитални свет убрзано напредује.
Рат као такав никоме није донео добро, како год да се одвија. Увек страдају недужни грађани, који су се нашли на погрешном месту у погрешно време, што је веома тужно. Они који се залажу за ратовање виде само своје интересе и корист, не марећи за невине жртве и уништене животе. Често креирају неке сопствене истине, које путем медија преносе остатку света и изазивају додатни страх, конфузију и узнемиреност. Нажалост, она права истина ће остати негде при дну, дубоко испод слојева лажи, превара, обмана, збуњивања. Остаје питање да ли ће и када она успети да се појави пред светом, у својој форми каква заиста јесте.
Пропагандни материјали у време Заливског и тренутно актуелног рата између Русије и Украјине
,,Проклета авлија“ је назив дела чији је аутор Иво Андрић, једини српски добитник Нобелове награде (1961. година). Први пут је објављена 1954. године. Многи критичари и стручњаци из области друштвених наука су о овом Андрићевом остварењу говорили са великим одушевљењем истичући непроцењиву вредност целокупног стваралаштва Иве Андрића.
Петар Џаџић, књижевни критичар и аутор дела ,,О Проклетој авлији“, наводи следеће: ,,Бројем издања на нашим и страним језицима, Проклета авлија је једно од најприсутнијих дела домаће литературе и код нас и у свету.“
Писац је успео да у овом роману прикаже тугу и немоћ појединаца (лик Ћамил-ефендије) пред бескруполозном и суровом влашћу (лик валије), а по мом мишљењу, најбоље је приказао однос представника владајућег режима према тековинама које обезбеђују људску егзистенцију, првенствено у духовном погледу (валијин страх од историјских књига које су биле идеје водиље Ћамил-ефендији и на основу којих је Ћамил покушао створити свој животни пут).
Посебно треба издвојити лик Ћамил-ефендије и историјске чињеница које су биле од изузетне важности за обликовање овог лика. У ,,Проклету авлију“ је уведен као човек који је закорачио унутар зидина цариградског затвора. Његова прошлост је читаоцима касније испричана. Међутим, једна прича која се тиче османске историје, а која је описана у оквиру овог романа, помаже нам да схватимо Ћамилов положај у друштву, али и његове унутрашње немире и проблеме са којима се морао храбро борити. То је прича о животу Џем-султана, сина султана Мехмеда Фатиха који је 29. маја 1453. године освојио Цариград, данашњи Истанбул. Џем-султан се након смрти свога оца 1481. године нашао у тешкој ситуацији јер се у том периоду се одлучивало ко ће наследити престо – да ли Џем или његов рођени брат Бајазит. Џем је, на неки начин, био у предности у односу на Бајазита. Наиме, Џемова мајка је била Чичек Хатун, принцеза која потиче из српске феудалне породице, док је Бајазитова мајка била робиња чије порекло није познато. Додуше, међу историчарима се и данас воде дискусије о породици Чичек Хатун. Не може се потпуно тврдити да је била Српкиња, али зна се да је потекла из хришћанске (православне) породице и да је, по доласку у Османско царство, примила ислам и постала Чичек.
Џем-султан је придобио и симпатије тадашњих грађана (што показује да је био боља особа од свога брата), али није могао да се избори са амбицијама незаустављивог Бајазита чија је главна намера била да постане престолонаследник. Нажалост, највећу жртву у овим немилим догађајима је поднео управо Џем-султан који се, након што је Бајазит заузео престо, прво склонио у Египат, а одатле на оствро Родос где су га дочекали хришћански витезови из реда Светог Јована на челу са својим великим мајстором. Како је време одмицало, Џем-султан постаје средство које ће бити искоришћено за покретање крсташког похода против Турске и за свргавање Бајазита са престола.
Ова историјска прича је оставила великог трага на Ћамил-ефендију који је своју судбину поистоветио са трагичним животом Џем-султана. То се најбоље може приметити кроз једну ситуацију – причајући о Џем-султану Ћамил је у једном тренутку изговорио: ,,Ја сам то!“.На основу ове реченице јасно може закључити да је свој положај упоредио са Џем–султановим.
Нажалост, и Џем-султан и Ћамил-ефендија су били жртве владајућег система и времена у ком су живели. По мом мишљењу, историјска позадина која је приказана у роману и која је умногоме помогла читаоцима да схвате живот Ћамил-ефендије доказ је колико је Иво Андрић, заправо, био способан писац и интелектуалац који је успео да повеже два историјска раздобља, а затим и судбине две, наизглед, веома различите особе; обичног и усамљеног човека (Ћамил-ефендија) и претендента за престо у Османској империји (Џем-султан).
Морамо бити поносни и захвални што је Иво Андрић, великан књижевности, дипломатије и историје, потекао управо са наших простора. На нама је да чувамо духовно благо које нам је подарио и истичемо вредност његових дела која ће живети и трајати вечно.
Британски рок бенд формиран је 1970. године. Прва четворица која су основала бенд су Freddie Mercury, Brian May, Roger Taylor и John Deacon. Пре оснивања бенда May и Taylor су заједно свирали у бенду „Smile“, а један од фанова тог бенда био је и Freddie. Deacon им се придружио 1971. године пре него што су објавили свој први албум 1973. године. Brian May је био гитариста бенда и текстописац, бавио се и астрофизиком. У својим тинејџерским данима је своју прву гитару направио са својим оцем. Први албум бенда Queen се није добро показао, за разлику од њиховог другог албума који се појавио неколико година касније и са којим је Queen израстао у рок атракцију. Freddie Mercury, певач бенда, остао је упамћен по свом гласу и енергичним наступима на концертима. Нажалост, преминуо је од je HIV-a 24. новембра 1991. године.
Песма Bohemian Rhapsody је 2002. године проглашена за омиљени хит свих времена у анкети коју је спровео British Hit Singles & Albums. Анкетом из 2005. године оцењено је да је њихов наступ на Live Aid-u најбољи уживо наступ у историји. Queen је 2007. године изабран за највећи британски бенд у историји од стране слушалаца BBC Radio 1.
Нису свима песме овог бенда на плејлисти, али они који их слушају знају да њихове песме не могу да досаде. Бенд са оваквим достигнућима остаје упамћен по имену, хитовима који се и данас слушају и који враћају људе у младост. Можда ће нека њихова песма оставити дуготрајан утицај и на вас.
Лука Станишић (II1) освојио је 1. место у полуфиналу такмичења из енглеског језика HIPPO и пласирао се у финале, које ће бити одржано од 18. до 20. маја у Венецији (Италија).
Честитамо Луки и желимо пуно среће и успеха у финалу!
