Историја Гимназије

Гимназија у Зајечару

За развој школства у Србији од великог значаја је први закон о школама донет 1833. године којим је било предвиђено да сваки округ у Кнежевини Србији мора имати по две школе о државном трошку, а да свака општина која има цркву мора имати и школу. Тада је одобрењем књаза Милоша у Крагујевцу отворена Велика школа, која је две године прерасла у Гимназију, прву гимназију у Кнежевини Србији, а 1836. и Главне школе тј. гимназије у Шапцу, Чачку и Зајечару. За директора свих школа у Србији постављен је Петар Радовановић.

Зајечарска гимназија основана је 22. августа 1836. године, али је своје прве ђаке примила крајем исте године. Професор првих ученика зајечарске школе био је Живојин Керечки. Зајечарска гимназија била је смештена у згради постојеће основне школе.

Политичке прилике у Кнежевини Србији утицале су да кнежевско намесништво 1839. године одлучи да се место столовања тимочког владике пребаци из Зајечара у Неготин, а такође и зајечарска главна школа са целокупним својим инвентаром. Дотадашњи зајечарски ђаци своје школовање наставили су у Неготину, где је школа подигнута на виши ранг четворазредне полугимназије. Кнез Милош је одобрио да се епископ Доситеј и полугимназија из Неготина преместе у Зајечар. Директор обновљене гимназије био је Стојан Бошковић, чијим је залагањем Гимназија добила школску библиотеку. Бошковић је важио за изузетно учену и уважавану личност, не само у Зајечару, већ и у читавој Србији.

Школске 1878/79. дворазредна зајечарска реалка је прерасла у нижу четвороразредну гимназију. Народна скупштина Краљевине Србије на свом XXV заседању у Нишу, 10. јуна 1884. године, одлучила је да Зајечар, први од свих градова источне Србије, добије вишу гимназију. Зајечарска гимназија своју нову зграду добила је 1893. године. Њени темељи су постављени 1891. године.

Законом о средњим школама, јула 1898. године, одређено је да средње школе могу бити потпуне са осам разреда и непотпуне са четири и пет разреда. Зајечар је успео да сачува своју „Гимназију Доситеја Обрадовића“, док су остале потпуне гимназије у краљевини носиле, углавном, имена чланова династије Обреновића. Овај назив је укинут указом од 10. априла 1904. године, када јој је враћено старо име „Гимназија у Зајечару“, а након уједињења и стварања Краљевине СХС, „Државна реална гимназија у Зајечару“.

Школске 1912/1913. године, након опште мобилизације, зграда гимназије узета је за болницу и у њој су престала предавања. Сви наставници почели су да извршавају војне задатке. Изузетан допринос у прикупљању помоћи за болеснике и рањене дали су ученици гимназије. Велики рат је зауставио школовање. Опет су се професори и ученици одазвали општој мобилизацији и заједно са српском војском проживели голготу.

У извештајима из 1918. године о ратној штети коју је школа претрпела налазе се и подаци да је зграда јако оштећена: од намештаја ништа није остало, учила готово и да нема, а библиотека не постоји. Све ово није омело гимназијалце да, иако у отежаним условима, наставе да стварају и раде.

Политичка превирања у Краљевини Југославији 1941. године одразила су се и на рад зајечарске гимназије. Школска 1941/42. година прошла је са више прекида наставног процеса. Због нередовних прилика повремено се радило по ученичким домовима.

У складу са реформама које су пратиле школство педесетих година, 1957. уселила је и променила назив школе у „Моша Пијаде“. Гимназија је школске 1959/1960. године, одлуком Савета за просвету Народног одбора среза, пребачена из своје матичне зграде у адаптирану зграду обласног одбора. Четири године касније гимназија добија своју новосаграђену зграду у оквиру средњошколског центра, где се и данас налази.

Почетком 1990. године извршена је поновна корекција законских прописа у образовању која враћа гимназије као тип школе. Школа је своју делатност уписала у судски регистар код Окружног привредног суда у Зајечару под именом Гимназија Зајечар.

Кроз зајечарску Гимназију прошли су многи ђаци. Многи од њих су постали учени и познати људи који су превазишли своје учитеље: Никола Пашић, Адам Богосављевић, Јован Атанацковић, Стеван Стојановић Мокрањац, Ђорђе Генчић, Петар Живковић, Милан Гавриловић, Бранко Лазаревић, Зоран Радмиловић и многи други.