Писање песме је као откривање сопствене душе

Зашто моје срце, жели једну жену Иако је она, створена на небу Баш та лепа жена, остави ме давно Због ње сада ми је, све у животу равно

Убијте ми душу, сахраните срце Да не могу више да је волим Само бол ми она доноси На врх тога још се поноси.

Ја не бирам жену, по изгледу њеном Знам ја да је права, по нежном лицу сненом Праве се тад виде, емоције душе У срцу тад знаш, да ли су јој суше

Убијте ми душу, сахраните срце Да не могу више да је волим Срце моје сад за њом мори То ме боли, јер ме не воли.

Не пуштај га мајко, загрли свог сина Он због једне жене, проблеме сам има Жели да је заборави, ал мученичка суза Држи га баш јако, нема у ког да се узда.

Убијте ми душу, сахраните срце Да не могу више да је волим Само желим да живим без ње Али мени срце не даје.

Напољу лије киша, а нигде склоништа И ја под кишобраном старим И неће бити тиша, ни на небу бојишта Ни за шта не марим

И шта ће бити сада, има ли у мени нада Да окренем дан А киша само пада, и питам се ја када Ћу уронити у сан

А љубави сам сада гладан, уморан и јадан И потпуно сам сам Много сам ја гадан, и у души сам ја хладан И нашта живот бацам

Напољу лије киша, а нигде ни склоништа И ја под кишобраном старим И неће бити тиша, ни на небу бојишта А низашта не марим.

И мрак је пао тамни, а њему нема равни А ја се питам кад А пријатељи давни, у мене разочарани Нема их крај мене сад

Зора више не свиће, дајте ми неко пиће Да ублажим бол Ја сада пијем сирће, а лажу ме биће Нема више алкохол

Напољу лије киша, а нигде ни склоништа И ја под кишобраном старим И неће бити тиша, ни на небу бојишта А ни за шта не марим

У оклопу црном, стојим испред тебе Твој витез јаки, Још овај дан Разочаран у себе, и овим трном Јер нису нам лаки, Јава и сан

Гледајући те тако, занемеше ми усне Лепа си и сад, ко и увек што си била Не мрдам се иако, усне су ти пусте Питам се кад, ће пасти виша сила

Буде се сећања, буде се успомене Кад маштали смо како, кише не пљуште И нашег обећања, да нас нико не спомене Ево стигла је јесен, ветром листови шуште

Прошлости бајна, где си нестала?, Да умириш мене, и моју бол Нема је сјајна, нема је сада, Душа ме гребе, ко на рану сол

Поздраве ти шаљем, волим те до краја Јер превоз ти не дајем, анђеле до раја

Стојим испред тебе, У оклопу црном Твој витез јаки, Још овај дан Разочаран у себе, и овим трном Јер нису нам лаки, Јава и сан

И ево опет ја врагу Испред врата стојим На шестом прагу од пакла Са немирима мојим Крхак као од стакла

Кроз  ходнике пролазим Дугачке, пусте и неме Покушавам да потражим Изгубљени део мене

Шест дана узалудно лутам Али наду не губим И душу своју спутам Од свега, да не полудим

Пролазим поред шест анђела палих Све ми слути на чемер и тишину Ту, без промена сталних Као да чујем олују кишину

Наилазим на тебе, поносну и јаку На трону седиш сама, са анђелима палим Видим те, а стојиш у мраку, пронашао сам део себе Осећам се малим, ти си моја тама

Промукла је, још и ова ноћ Наду дајеш, и зовеш упомоћ А после ми се ти, ни не јавиш Овим ти мене, константно давиш

Он те има увек, до касне сате А твоју ми љубав, наплаћујеш на рате Тешко ми да живим, тешко ми да дишем Још теже ми је, да о овоме пишем

Пишем ја зато, јер то ми је клетва Последња је ово, моме срцу жетва Не могу да чекам, не могу још дуго Убиј ме убиј, моја верна туго

Postavio Srki datuma March 18, 2022. Postavljeno u Новинарска секција

Trackback from your site.