Звук таласа као звук прошлости
Прошлост је као талас. Као и плима мора иде напред, назад, нестаје и враћа се, на неки начин се и понавља. Историја се учи како се не би понављала. Све катастрофе у историји које је изазвао човек могу да се пореде једне са другима. Кад их људи забораве, понове их. Песници и писци кроз многа дела описују прошлост, често се враћају и упоређују какав је био став и положај људи у прошлости. Упоређивање погледа на један период или догађај је значајно као и сама историја. Историја се бави човеком, али оваква дела залазе дубље у човекове погледе на свет и његова осећања. Прошлост човеку може донети понос, али исто тако му може створити неки терет. Понос човек може да осећа према својим прецима, народу, па и човечанству, али исто тако може да осећа терет за недела која су они починили. У мојим очима прошлост је, по том питању у потпуном контрасту са животом, јер имам осећај да су људи много већа злопамтила, више се сећају лоших тренутака из својих живота него добрих, док је поглед на прошлост некако потпуно супротан. Људи много више памте из прошлости оно што им доноси понос, него догађаје који би им стварали терет. Наравно, има изузетака, па људи имају много тога бољег да кажу о својим прецима и народу у прошлости. Чак иако неко не воли свој народ или људе генерално, такво мишљење има због своје слике о садашњости, а не прошлости. То може да буде и један од разлога због којих људи забораве на лоше догађаје из прошлости, и на неки начин, баш због тог их и понове. Враћање на прошлост и њено сагледавање јако је битно, јер може да спречи неке догађаје који би се поновили. Сматрам да људи треба да осећају понос, а да тај терет увек треба да имају у виду, али не и да се због својих предака или народа у прошлости осећају лоше. Ја лично немам неки осећај ни поноса, ни кривице, јер ни једна заслуга у прошлости није моја, али људе не кривим, већ их подржавам у томе да имају осећања о прошлости, била добра или лоша.
Небојша Пауновић III1
 |
Trackback from your site.