Lajbnic Gotfrid Vilhelm
BIOGRAFIJA
Rođen je u protestantskoj porodici u Lajpcigu, gde je njegov otac bio profesor univerziteta. Još kao dečak, Lajbnic potpuno sam stiče ogromno znaje služeći se veoma bogatom očevom bibliotekom. Na univerzitet stupa 1661. gde je student Tomazijusov (Jacob Thomasius), koji mu predaje sholastiku i Bekona. Lajbnic zatim počinje da studira prava, što će mu omogućiti 1664. da stekne titulu doktora filozofije. Od 1667. prelazi u Ninberg; 1670. postao je savetnik za pravna pitanja na dvoru izbornog kneza u Majncu. Slede njegove političke, diplomatske, pravne, verske, naučne, tehničke, filozofske i ostale aktivnosti kojima će se zalagati za pravu patriotsku obnovu Nemačkog Carstva, do tada iscepkanog na veliki broj manjih država, i njegovo jedinstvo na nekoj vrsti federalnog principa.
Radiće isto tako svestrano i na ujedinjenju protestanata i katolika. Od 1672-1676. provodi u Parizu u diplomatskoj misiji; tu, na podsticaj Hajgensa (Huygens) postavlja infinitezimalni račun što predstavlja osnovu svađe sa Njutnom koji će ga optužiti za krađu ovog otkrića. Godine 1711. Džon Kil je pišući za časopis Kraljevskog društva i uz Njutnovu podršku optužio Lajbnica za plagiranje Njutnovog infinitezimalnog računa, što je dovelo do javne rasprave o tome ko je prvi otkrio infinitezimalni račun. Tek su istoričari matematike od 1900. godine pa nadalje istakli značajne razlike između Lajbnicove i Njutnove verzije infinitezimalnog računa i time dokazali da Lajbnic nije plagirao Njutna. Za vlade Fridriha Pruskog, Lajbnicovom zaslugom osnovana je 1700. Berlinska akademija nauka (Berliner Akademie der Wissenschaften) čiji je bio prvi predsednik a njegov uticaj na Petra Velikog doprineo je osnivanju Petersburške akademije (1712. imenovan je za privatnog savetnika Petra Velikog). Londonsko kraljevsko društvo primilo ga je za člana 1673, kad je već imao za sobom razna otkrića i radove u oblasti fizike, matematike i logike (pronašao je novi tip mašine za računanje). Njegove najpoznatije knjige su Monadologija, Teodiceja i Novi ogledi o ljudskom razumu, koje je Lajbnic napisao povodom Lokovog Ogleda o ljudskom razumu. Lajbnic se ne slaže sa Spinozom da se svi zakoni prirode mogu racionalno izvesti iz prvobitne supstancije (Boga ili Prirode). FILOZOFIJA Monade Celovit pregled Lajbnicovog filozofskog učenja daju Rasprava o metafizici (1686) i Monadologija(1714). Njegova metafizika se prevashodno bavi logikom beskonačnog i prelazi u teologiju; budići da je veliki poklonik Aristotelove logike, proučava matematiku kombinacija I traga za opštom I sveobuhvatnom naukom, pomoću koje bi se definisale sve istine do kojih je ljudski um u stanju da dođe. Prostorno – vremenski svet materijalnih stvari i bića sastoji se iz monada, od kojih ne postoje dve apsolutno iste, ni dva ista trenutka u životu jedne monade. Pluralizam (stanovište da svet jeste sastavljen od mnoštva ). Monade su duhovne suštine, a izvor im je u Bogu kao najvišoj monadi. Bog je udesio da unutrašnja aktivnost svake monade bude u harmoniji sa aktivnošću svih ostalih (učenje o prestabiliranoj harmoniji), pa je svet savrešeno jedinstven iako ga čine individualne supstancije. Svaka je monada samostalna, tj. u sebe potpuno zatvorena: monade “nikako nemaju prozora kroz koje bi nešto u njih moglo ući ili iz njih izaći”. Svaka monada za sebe sačinjava kompletni svet. Monada predstavlja, prema tome, nešto u sebi dovršeno/svršeno, tj. Entelehiju. Između monada ne postoje uzročno – posledični odnosi, iako je svako stanje monade uzrok njenom sledećem stanju, a istovremeno posledica prethodnog. Monada nije ništa drugo do prosta supstancija koja ulazi u sastave prosta, bez delova. Jer sastav predstavlja više prostih supstancija. A onde gde nema delova ni deljivost nije moguća. Svaka monada različita je od svake druge jer nikada u prirodi nema dva bića da su ista. Mi sami stičemo neposredno iskustvo o mnoštvu u prostoj supstanciji kad nalazimo da i najmanja misao koju zapažamo obuhvata raznolikost u predmetu. Tako svi oni koji priznaju da je duša prosta supstancija, moraju priznati to mnoštvo u monadi. Entelehemijama se mogu nazvati sve proste supstancije ili stvorene monade jer u sebi imaju izvesno savršenstvo. U isto vreme kad i monade, stvorena je predodređena harmonija, kao predodređen odnos između svih tih monada, jer je njih beskonačno mnogo, pa bi celina sveta bila nemoguća kad ne bi bile predodređene već date harmonije. Vrhovna monada je jedna I ti sam Bog i taj Bog je dovoljan. Nije teško suditi o tome da ova najviša supstancija koja je jedinstvena,univerzalna i nužna,nemajući ništa izvan sebe što bi bilo od nje nezavisno i budući prost niz mogućeg bića, mora biti nesposobna za ma kakvo ograničenje i sadržati toliko realnosti koliko je to moguće. Tako svako organsko telo živog bića jeste vrsta Božanske mašine ili prirodnog automata. Živa tela jesu mašine i u njihovim najmanjim delovima do u beskonačnost. Lajbnic još kaže: “Postoje takođe dve vrste istina, istine uma i istine iskustva. Istine su uma nužne, i njihova je suprotnost nemoguća; istine su iskustva slučajne, i njihova je suprotnost moguća.” • Istine uma zasnovane na principu protivrečnosti. • Istine iskustva zasnovane su na principu dovoljnog razloga. Princip protivrečnosti- neistinitim smatramo ono što sadrži protivrečnost Princip dovoljnog razloga-”nijedna činjenica nije prava i postojeća, nijedna postavka istinita ako ne postoji dovoljan razlog zašto je to tako, a ne drugačije, premda nam ti razlozi najčešće ne mogu potpuno biti poznati.”
NAŠ SVET JE NABOLJI OD SVIH MOGUĆIH SVETOVA Lajbnic je smatrao da je ovaj naš svet najbolji od svih mogućih svetova. Ovaj princip o savršenosti sveta je od pomoći i u fizici. Na primer, iz njega je Lajbnic izvodio zakon kontinuiteta – zakon koji tvrdi da priroda ne čini skokove, odnosno, da se svaka promena zbiva postupno. U religiji, ova ideja služi da se Bog opravda zbog svih zala koje postoje na svetu – on, naprosto nije mogao da stvori bolji svet. Opravdanje Boga se naziva teodicija, kako se zvala i jedna od Lajbnicovih knjiga. TEODICEJA “Pita se najpre, odakle zlo? (Ako Bog jeste, odakle zlo? Ako ne postoji, odakle dobro?) Stari su uzrok zla pripisivali materiji, za koju su verovali da je nestvorena i nezavisna od Boga. Ali mi, koji verujemo da svako biće proističe iz Boga, gde ćemo mi naći izvor zla? Odgovor je da on mora biti tražen u idealnoj prirodi stvorenja, ukoliko je ta priroda obuhvaćena večnim istinama, koje su u Božijem razumu nezavisno od njegove volje. Jer valja smatrati da postoji izvorna nesavršenost u stvorenju pre greha, pošto je stvorenje suštinski ograničeno, dakle, i zato ne može sve da zna, te da se može prevariti i počiniti druge greške. Zlo se može posmatrati u metafizičkom, fizičkom i moralnom smislu. Metafizičko zlo sastoji se u jednostavnoj nesavršenosti, fizičko zlo u patnji, a moralno zlo u grehu. Dakle, iako fizičko i moralno zlo uopšte nisu nužni, dovoljno je da budu mogući zbog večnih istina. Pošto ovaj ogromni region istina sadrži sve mogućnosti, onda treba da postoje beskraj mogućih svetova, kako bi zlo ušlo u veći broj njih i kako bi ga čak i najbolji od njih sadržavao. To je odredilo da Bog dopusti zlo. (…) “Pretpostavlja da je količina dobra veća od količine zla, i da je zlo neminovnost i nusproizvod nekog višeg dobra, npr. slobodne volje. U svetu bez ikakvog zla ona ne bi mogla postojati jer sam pojam slobodne volje povlači mogućnost greha. U izjavi da “živimo u najboljem od svih mogućih svetovi” postoji crta podsmevanja, naročito od Voltera, u njegovom delu Kandid . Matematičar , Paul de Bois Reymond, u svojm delu -“Lajbnicove misli u modernoj nauci “, napisao je da je Lajbnic o Bogu mislio kao matematičar. Zamišljao je Boga u stvaranju sveta kao matematičara koji rešava problem minimizirajući ga, u određivanju konačnog broja mogućih svetova u kojima bi suma potrebnih zala bila svedena na minimum. Jemstvo odbrane Lajbnicovog optimizma je probuđeno u određenim naučnim principima koji su se pojavili tokom dva veka od njegove smrti, tako da su sada temeljno osnovani: princip najmanje akcije, očuvanje mase, kao i očuvanje energije. Pored toga, moderna posmatranja dovela su do finog usaglašavanja argumentima koji su podržali njegov način gledanja na stvari.
Trackback from your site.