У величанственој ноћи, обасјаној пркосним звездама, окићеној снежним, планинским хаљинама, седела је шћућурена у својој малој соби једна девојка. Сузе у њеним очима нису биле радоснице.
На старом отрцаном каучу преко пута седела је њена бака. Свака бора на њеном лицу оцртавала је бол и тугу. Уморна од живота, али храбра и поносна. Бориће се до краја због њене мале Искре. Сетила се те давне 1999. године када јој је на Косову преминуо муж, па син, Искрин отац. Први је страдао на Видовдан, други на Божић. Снаја издахнула док је на свет доносила кћер Искру. Искра, девојка која своје име не носи узалуд. Стална искра у њеним очима доказ је њихових живота. Сјај у тами који се не може угасити. Скромна, пристојна, васпитана, увек толерантна, ретко насмејана Искра. Рођена у рату, бори се у миру. Од када је избегла са свог огњишта са баком, преселила се у велики град, али велики град доноси велике бриге, велике трошкове, малу кућу и мало пријатеља. Странац у сопственој држави, сопственој школи, међу својим вршњацима. Нема она по два пара патика, ауто, ни скупу гардеробу. Не може да приушти часове плеса, ни пливања, ни тенис, иако јој је то омиљен спорт. Воли да шета, када би имала с ким. Мислила је да ће је деца мање задиркивати када одрасте. Веселила се када се уписала на факултет. Чекала је, надала се, веровала. Година прође. И друга. Ништа.
Тиштило ју је то неразумевање околине, неправда, окрутност вршњака. Прилагођавање том свету није било могуће. Морална начела нису била иста, али се није жалила, није осуђивала, није плакала. Веровала је. Надала се. Оправдавала. Била је захвална за то што има: кров над главом и баку.
Празнике није волела јер се нека зебња увлачила у њу. Свака новогодишња ноћ била је иста: скромна трпеза, са баком уз ТВ или књигу, а када почну ватромет и петарде, ставила би јастук преко главе да не чује и плакала.
А онда, баш 31. децембра, на излазу из библиотеке, док је ужурбано силазила низ степенице, пратећи погледом одлазећи трамвај, неочекивани пљусак изненадио ју је и оклизнуо. Пала је као покошена, на очиглед пролазника. Угрувана и осрамоћена није осетила бол у ишчашеном зглобу. Оно што је заболело било је у души. Нико од оноликог света није се ни осврнуо. Обилазили су је као да обилазе неки бицикл, покварени ауто, или преврнуту канту са смећем. Тада је искра у Искриним очома нестала. Догегала се до оближњег стајалишта и села на клупу. Њене сузе сакрила је киша. Њене мисли прекинула је нечија рука на њеном рамену и питање: ,,Треба ли ти помоћ?“
,,Не, не треба ми помоћ! Треба ми лепа реч, треба ми искрени пријатељ, треба ми неко с ким бих се смејала и плакала! Треба ми неко нормалан с ком бих делила лепе и ружне вести“- вриштала је у себи.
Као да јој је прочитала мисли, девојка с наочарима, благог осмеха и умирујућих очију, помогла јој је да се укрца у трамвај и инсистирала да је допрати до куће. Када се Искра после дуго колебања усудила да је позове унутра на чај, девојци Вери није сметала ни стара, мала кућа, ни оскудни намештај, ни поломљена дршка шољице за чај. Ниједним гестом није показала било какву реакцију која би омаловажила и понизила Искру. Љубазно се руковала с баком, па су се све три врло брзо почеле смејати. Вера је о себи и својој породици причала отворено и искрено. Њени родитељи су били пристојни, угледни људи, интелектуалци у пензији који су све своје манире пренели својој кћерки јединици: хуманост, лепо васпитање, пристојност, правдољубивост. Као имућних родитеља, Вера је често била усамљена, управо због средине и друштва који у данашње време нису увек делили њена схватања и моралне вредности. Људе је делила на добре и лоше, а животни мото је био: ,,Твоја чаролија ће трајати онолико, колико успеш да створиш чаролију другима“.
Вера је позвала Искру и њену баку на прославу Нове године у свој дом. Те вечери су две девојке заједно ставиле звезду на врх јелке, а Искра је добила музичку снежну куглу на поклон. Сви заједно испратили су Стару годину весели, насмејани, уз песму, игру и шалу. Искра је овог пута одушевљено посматрала ватромет са терасе и више се ничег није бојала. Удахнула је дубоко када је почело одбројавање и схватила смисао живота: љубав, вера, нада!
Тај тренутак када се вратила искра у Искриним очима била је њена новогодишња чаролија. Поново је веровала у људе, доброту, право пријатељство које је тако дуго чекала. Стално је била насмејана, њен живот је добио неки нови смисао.
Вера и Искра запослиле су се у једној хуманитарној организацији, створиле свака своју породицу, Искра је постала кума Вериној деци, а њихове породице наставиле су да се друже. И након толико година често се шале како је понекад потребно да ,,сломиш ногу да би добио пријатеља“ и како мораш ,,пасти да би устао“!
У оквиру програма једногодишње размене ученика у организацији АФС Интеркултура Србија школску годину са нама проводи ученик из Бразила Vinicius Steger Pires. Са њим је разговарала Наталија Танић.
Које су најважније разлике, по твом мишљењу, између школског система у Србији и Бразилу?
По мом мишљењу, разлике су велике. У Бразилу не можете изабрати жељену средњу школу, већ сви похађају исту школу, тј. имају исте предмете (укупно их има 13, од историје до физике). Професори долазе у учионице и држе наставу. Школска година траје од јануара до децембра , имамо 15-20 дана одмора у јулу, а касније и у децембру. У Србији, средњошколско образовање траје 4 године, док у Бразилу 3.
Зашто си изабрао баш Србију?
Изабрао сам Србију јер сам хтео да видим, упознам нешто што је сасвим ново за мене. На пример, нисам желео да посетим САД зато што сви знају много тога о Американцима и њиховом стилу живота. Једна од понуђених опција је била Србија и сматрам да нисам погрешио приликом одабира. У Србији ми се свиђа све, азбука, начин живота, како се људи понашају према странцима, итд.
Да ли си нешто знао о Србима, пре него што си дошао овамо?
Знао сам, наравно. У Бразилу су популарни многи српски фудбалери. Мој најомиљенији је Дејан Петковић и веома је познат широм Бразила. Такође, српска историја је фантастична и много тога ме занима.
Колико је српски језик тежак за учење?
Српски језик је врло интересантан. Покушао сам да га учим у Бразилу, али било је тешко. Сада га усавршавам, у својој хост породици говоримо искључиво на српском, што ми доста помаже у савладавању језика. Најтеже ми је изговарање слова ћ и ђ која не постоје у португалском језику.
Која је твоја омиљена реч на српском?
Омиљена реч ми је полако, не знам зашто, али веома често је употребљавам. Моји пријатељи би, можда, рекли да је то реч пљескавица јер обожавам да их једем, али то је јако тешка реч за изговарање.
Да ли ти недостаје нешто из Бразила?
За сада ми не недостаје Бразил. Тамо имам мноштво пријатеља са којима сам у контакту сваког дана. Наравно, често у току дана разговарам и са својом породицом. Једино што ми заиста недостаје јесте бразилска храна. У првих месец дана боравка овде, изгубио сам 1 килограм због навикавања на начин исхране (не волим паприку). Такође, проблем ми је било и време у које моја породица руча. Ручак је у периоду између14:30-15:00, док у Бразилу једемо од 12:00 до 14:00.
У понедељак 29. новембра 2021. године зајечарску Гимназију посетила је докторка Афердита Мустафа, педијатар у дечијем диспанзеру у Дому здравља у Бујановцу и одборник општине Бујановац од 2002. године. Афердита Мустафа је била друга гошћа у оквиру пројекта Дечијег центра „И ја сам Малала – Образовање је моћ“. Циљ овог пројекта је да промовише значај образовања и да оснажи 24 девојке из Ниша, Бујановца и Зајечара у развоју интерперсоналних и дигиталних вештина.
„Живим у Бујановцу, радим са децом и то ми причињава задовољство. Факултет сам завршила на Универзитету у Приштини након чега сам се 2001. године запослила у Бујановцу. Специјализацију сам завршила на Универзитету у Нишу 2012. године и од тада радим на дечијем диспанзеру“ рекла је докторка Афердита Мустафа. Поред редовног посла, докторка Афердита се труди да у Бујановцу оствари неки вид промене.
Докторка је присутнима причала о одрастању у граду у коме живе људи различитих вера, о свом школовању и препрекама на путу ка образовању. Посебно је издвојила подршку родитеља и супруга. Истакла је важност воље и значај образовања младих.
„Покушавамо да са четири гошће које ће долазити у средње школе у Зајечару, Нишу и Бујановцумотивишемо младе, не само девојке, већ и момке да наставе своје образовање. Мислим да је подршка потребна и једнима и другима подједнако, али девојке се чешће, због неједнаких услова, одлучују на одустајање од даљег школовања.Стога и јесте осмишљен овај пројекат.
Последњи пут када смо били са Марином Симеуновић, мастер правницом, успели смо да једној девојци помогнемо и оснажимо је да настави, без обзира на то што живи у хранитељској породици. То су ствари због којих се увек треба боритијер ако смо једну особу успели да променимо и дали јој снагу и вољу, то је сасвим довољно.“ – поручила је Селена Ристић Витомировић, председница удружења „Дечији центар“ у Зајечару.
Писање поезије је вид слободе да се речима искажу тајанствене мисли, осећања, необичне слике.
Анђела Ђорђевић (IV1), прву песму је написала када је научила прва слова и почела да чита. Љубав према лепој речи траје и данас. Представљамо вам њене песме које су објављене у збирци “Лирска круна”.
Београд, 28. октобра 2021. – Недавно објављени септембарски број угледног француског књижевног часописа Atelier du roman из Париза у целини је посвећен књижевности Данила Киша.
Објављен под насловом Данило Киш или Глас уметности, овај број часописа Atelier du roman доноси и два Кишова есеја из прве половине осамдесетих година: „Хомо поетикус, упркос свему“ и „Савети младом писцу“.
Поред тога, часопис објављује текстове о Данилу Кишу и његовој књижевности чији су аутори француски, амерички, немачки, шпански, италијански, мађарски, румунски, српски, као и аутори с подручја бивше Југославије.
Међу ауторима текстова налазе се Ги Скарпета, Илма Ракуса, Кристијан Салмон, Норбер Чарни, Антонио Муњоз Молина, Џон Кокс, Жан Пјер Морел, Миљенко Јерговић, Викторија Радич, Марк Томпсон, Катарина Волф-Грисхабер, Симона Карета, Мухарем Баздуљ, Ивана Велимирац, Александар Костић, Филип Чоловић.
– Што време више пролази, Данило Киш је све актуелнији. Њему смо посветили наш осми број у јесен 1996. године. Сада му се још једном враћамо. Да наставимо да учимо од једног од највећих писаца двадесетог века. И наставићемо да разговарамо о њему, свакако – каже у уредничком уводнику Кишовог броја часописа Atelier du roman Лакис Прогуидис, књижевни критичар и есејиста, и сам аутор једног од есеја у овом издању часописа.
