Уметност и време

Писање песме је као откривање сопствене душе

Зашто моје срце, жели једну жену Иако је она, створена на небу Баш та лепа жена, остави ме давно Због ње сада ми је, све у животу равно

Убијте ми душу, сахраните срце Да не могу више да је волим Само бол ми она доноси На врх тога још се поноси.

Ја не бирам жену, по изгледу њеном Знам ја да је права, по нежном лицу сненом Праве се тад виде, емоције душе У срцу тад знаш, да ли су јој суше

Убијте ми душу, сахраните срце Да не могу више да је волим Срце моје сад за њом мори То ме боли, јер ме не воли.

Не пуштај га мајко, загрли свог сина Он због једне жене, проблеме сам има Жели да је заборави, ал мученичка суза Држи га баш јако, нема у ког да се узда.

Убијте ми душу, сахраните срце Да не могу више да је волим Само желим да живим без ње Али мени срце не даје.

Напољу лије киша, а нигде склоништа И ја под кишобраном старим И неће бити тиша, ни на небу бојишта Ни за шта не марим

И шта ће бити сада, има ли у мени нада Да окренем дан А киша само пада, и питам се ја када Ћу уронити у сан

А љубави сам сада гладан, уморан и јадан И потпуно сам сам Много сам ја гадан, и у души сам ја хладан И нашта живот бацам

Напољу лије киша, а нигде ни склоништа И ја под кишобраном старим И неће бити тиша, ни на небу бојишта А низашта не марим.

И мрак је пао тамни, а њему нема равни А ја се питам кад А пријатељи давни, у мене разочарани Нема их крај мене сад

Зора више не свиће, дајте ми неко пиће Да ублажим бол Ја сада пијем сирће, а лажу ме биће Нема више алкохол

Напољу лије киша, а нигде ни склоништа И ја под кишобраном старим И неће бити тиша, ни на небу бојишта А ни за шта не марим

У оклопу црном, стојим испред тебе Твој витез јаки, Још овај дан Разочаран у себе, и овим трном Јер нису нам лаки, Јава и сан

Гледајући те тако, занемеше ми усне Лепа си и сад, ко и увек што си била Не мрдам се иако, усне су ти пусте Питам се кад, ће пасти виша сила

Буде се сећања, буде се успомене Кад маштали смо како, кише не пљуште И нашег обећања, да нас нико не спомене Ево стигла је јесен, ветром листови шуште

Прошлости бајна, где си нестала?, Да умириш мене, и моју бол Нема је сјајна, нема је сада, Душа ме гребе, ко на рану сол

Поздраве ти шаљем, волим те до краја Јер превоз ти не дајем, анђеле до раја

Стојим испред тебе, У оклопу црном Твој витез јаки, Још овај дан Разочаран у себе, и овим трном Јер нису нам лаки, Јава и сан

И ево опет ја врагу Испред врата стојим На шестом прагу од пакла Са немирима мојим Крхак као од стакла

Кроз  ходнике пролазим Дугачке, пусте и неме Покушавам да потражим Изгубљени део мене

Шест дана узалудно лутам Али наду не губим И душу своју спутам Од свега, да не полудим

Пролазим поред шест анђела палих Све ми слути на чемер и тишину Ту, без промена сталних Као да чујем олују кишину

Наилазим на тебе, поносну и јаку На трону седиш сама, са анђелима палим Видим те, а стојиш у мраку, пронашао сам део себе Осећам се малим, ти си моја тама

Промукла је, још и ова ноћ Наду дајеш, и зовеш упомоћ А после ми се ти, ни не јавиш Овим ти мене, константно давиш

Он те има увек, до касне сате А твоју ми љубав, наплаћујеш на рате Тешко ми да живим, тешко ми да дишем Још теже ми је, да о овоме пишем

Пишем ја зато, јер то ми је клетва Последња је ово, моме срцу жетва Не могу да чекам, не могу још дуго Убиј ме убиј, моја верна туго

Моје слово љубве

,,Мали човек али великог срца”, с очима тамним и сјаним, као зрео кестен на киши.

Од природе лепшег нема, то чудо несхватљиво и недодирљиво, стално обрадује новим изгледом.

Јесени што дрвеће губи сво лишће, зими навуче бели покривач и утоне у сан, с пролећа се пробуди, лети огреје и зарумени.

Ево свакојаког јединства и чуда, али од Бога већег нема.

Само тело, младо, јако, обучено храброшћу и нежности…

Лепо показује што је битно, што за љубав треба да постоји, да је највећа она што кад рођеног понајвише воли.

О, најслаћи мој, од двоја срца сачињени, срца наших нераздвојни, куда нас путеви воде?

Варка и лажи у љубави никако нема, јер истином постајемо јачи.

Ордене за храброст, што војници добијају, такав један теби за срећу даћу.

Љубави песмом дароваћу те, да ме се увек сетиш, када нам се путеви разиђу.

У срцу моме постоји једно место, топлина га греје и чува, то је дом за тебе малени мој.

Брат кад воли сестру, кад сестра воли брата, нема сила која их може раставити.

Велика је то сила, надјачава и оне највеће, показује што је најбитније.

Ево опет нови дан дође, путеви наши биће растављени, ал у срцу твоме мој дом бива, да кад скренем знам ко ме чува.

Милица Никић I3

Наталија Танић

Наталија Танић је ученица 4. разреда природно-математичког смера Гимназије у Зајечару. Основну школу ,,Ђура Јакшић” завршила је као добитник Вукове дипломе и ђак генерације. Такмичила се највише из друштвених наука према којима гаји велику љубав. Током школовања у зајечарској гимназији наставила је да се такмичи и да учествује у ваннаставним активностима. Све ово је, каже Наталија, учинило да много напредује и представи себе у најбољем светлу.

Твој рад, залагања, посвећеност и остварени резултати током образовања у овој школи су препознати и крунисани наградом из Фонда мајора Цоловића. Шта за тебе ова награда представља?

Ова награда је од изузетне важности за мене и подстиче ме да наставим са својим ангажовањима у ваннаставним активностима. Заиста се осећам почаствовано као добитник ове престижне награде.

Како изгледа пут до освајања ове награде?

На путу су се налазе многобројне препреке, међутим, трудила сам се да их све заобиђем и испуним своје жеље и циљеве. Било је тешких тренутака, али  када жељена награда доспе у руке, све остало се заборави. Осећај који се пробуди у вама када на ранг листи видите своје име при врху је непроцењив.

Слажем се, свака награда која се освоји, било на општинском или међународном такмичењу, представља велику мотивацију за даљи рад и из личног искуства могу потврдити да се та мотивисаност и жеља за напредовањем и успехом, све више повећавају, како време пролази.

Твоје гимназијско школовање се приближава крају. Шта желиш да поручиш будућим ученицима ове школе и неким новим добитницима ове награде?

Желим да им поручим да се опробају кроз такмичења и друге активности ван редовне наставе. На тај начин ће много напредовати, стећи нова сазнања, вештине, и, пре свега, искуства која ће им сигурно веома значити у будућности. Једноставно, сматрам да читањем и учењем оплемењујемо своју личност, проширујемо  видике, а оно што је најважније, постајемо бољи људи. Издвојила бих и једну реченицу коју одавно знам и која ме из дана у дан све више инспирише. Једном приликом ју је изјавио Салвадор Дали и она гласи:,,Интелигенција без амбиције је попут птице која нема крила.” Надам се да ће ова реченица мотивисати будуће ученике и добитнике награда, као што је мене.

Чему те је похађање ове школе највише научило и у чему ти је највише помогло?

Захваљујући образовању у Гимназији своја интересовања сам усмерила и надоградила на најбољи могући начин. Професори су препознали моју заинтересованост за друштвене науке и од самог почетка су ми помагали у припремању истраживачких радова, такмичења и конкурса. Добијала сам мноштво прилика да унапредим своја постојећа знања и прикажем како себе, тако и школу и град, у најбољем светлу.

                                                                                 Теодора Лазаревић и Ђурђа Видановић

Уместо речи о свету, људима, догађајима и животу приче нам казују фотографије

Представљамо вам фотографије наше ученице Јоване Павловић (IV3). Посебну захвалност за напредовање у овој уметности Јована исказује професору Слободану Петковићу.