Свет који видим, свет који желим

Добро дошли у време лажи и преваре, скривених тајни и замаскираних лица, у време у коме борба између добра и зла губи смисао јер је добро све теже наћи. Добро дошли у данашњицу, тежак је пут пред нама. Мислим да је свет постао превише окрутан. Та окрутност нам је свима преузела мисли и тело и свакодневно вуче конце нашег постојања. Постало је важно да сваки човек буде свет за себе. Иако не признајемо да је тако, иако можда нисмо ни свесни тога, на крају сваког дана испуњеног људима, имамо, ипак, само своје биће. Људи су све више обузети страхом. Страхом од последица, од туђих реакција, од откривених тајни, страха од своје личности. Живот постаје игра без граница и та игра траје до краја, ма какав год исход био. Постоје и људи из сенке, они који су некако постали већи од нас, иако смо сви једнаки. Они утичу на наше животе, манипулишу умовима и теже да направе народ без душе, народ који се више не бори за права него пада на колена, народ који је бољи од осталих који заслужује много више, иако сви заслужујемо исто. Људи су спремни да згазе своје моралне вредности, свој понос и достојанство, све добро у себи, да би припадали људима данашњице, да би били прихваћени. Иако пишем у целини, ја не желим да припадам ни сенкама, ни данашњици. Желим да се борим за своје вредности, за оне које ће заувек имати значење. Желим да заштитим свој понос, свој морал јер ми је дат да бих га заштитила. Желим да људи прошире видокруге и схвате какав нас јединствен свет окружује, свет који можемо да претворимо у место среће и задовољства, али само ако одлучимо да не будемо у њему сами. Да откријемо тајне и скинемо маске с лица. Да згазимо страх и постанемо најбоља верзија себе. Добро дошли у данашњицу, тежак је пут пред нама, али га можемо савладати.

Елена Петровић II1

Photo by Ben White on Unsplash

Доживљаји живота

Уметност и време

Писање песме је као откривање сопствене душе

Зашто моје срце, жели једну жену Иако је она, створена на небу Баш та лепа жена, остави ме давно Због ње сада ми је, све у животу равно

Убијте ми душу, сахраните срце Да не могу више да је волим Само бол ми она доноси На врх тога још се поноси.

Ја не бирам жену, по изгледу њеном Знам ја да је права, по нежном лицу сненом Праве се тад виде, емоције душе У срцу тад знаш, да ли су јој суше

Убијте ми душу, сахраните срце Да не могу више да је волим Срце моје сад за њом мори То ме боли, јер ме не воли.

Не пуштај га мајко, загрли свог сина Он због једне жене, проблеме сам има Жели да је заборави, ал мученичка суза Држи га баш јако, нема у ког да се узда.

Убијте ми душу, сахраните срце Да не могу више да је волим Само желим да живим без ње Али мени срце не даје.

Напољу лије киша, а нигде склоништа И ја под кишобраном старим И неће бити тиша, ни на небу бојишта Ни за шта не марим

И шта ће бити сада, има ли у мени нада Да окренем дан А киша само пада, и питам се ја када Ћу уронити у сан

А љубави сам сада гладан, уморан и јадан И потпуно сам сам Много сам ја гадан, и у души сам ја хладан И нашта живот бацам

Напољу лије киша, а нигде ни склоништа И ја под кишобраном старим И неће бити тиша, ни на небу бојишта А низашта не марим.

И мрак је пао тамни, а њему нема равни А ја се питам кад А пријатељи давни, у мене разочарани Нема их крај мене сад

Зора више не свиће, дајте ми неко пиће Да ублажим бол Ја сада пијем сирће, а лажу ме биће Нема више алкохол

Напољу лије киша, а нигде ни склоништа И ја под кишобраном старим И неће бити тиша, ни на небу бојишта А ни за шта не марим

У оклопу црном, стојим испред тебе Твој витез јаки, Још овај дан Разочаран у себе, и овим трном Јер нису нам лаки, Јава и сан

Гледајући те тако, занемеше ми усне Лепа си и сад, ко и увек што си била Не мрдам се иако, усне су ти пусте Питам се кад, ће пасти виша сила

Буде се сећања, буде се успомене Кад маштали смо како, кише не пљуште И нашег обећања, да нас нико не спомене Ево стигла је јесен, ветром листови шуште

Прошлости бајна, где си нестала?, Да умириш мене, и моју бол Нема је сјајна, нема је сада, Душа ме гребе, ко на рану сол

Поздраве ти шаљем, волим те до краја Јер превоз ти не дајем, анђеле до раја

Стојим испред тебе, У оклопу црном Твој витез јаки, Још овај дан Разочаран у себе, и овим трном Јер нису нам лаки, Јава и сан

И ево опет ја врагу Испред врата стојим На шестом прагу од пакла Са немирима мојим Крхак као од стакла

Кроз  ходнике пролазим Дугачке, пусте и неме Покушавам да потражим Изгубљени део мене

Шест дана узалудно лутам Али наду не губим И душу своју спутам Од свега, да не полудим

Пролазим поред шест анђела палих Све ми слути на чемер и тишину Ту, без промена сталних Као да чујем олују кишину

Наилазим на тебе, поносну и јаку На трону седиш сама, са анђелима палим Видим те, а стојиш у мраку, пронашао сам део себе Осећам се малим, ти си моја тама

Промукла је, још и ова ноћ Наду дајеш, и зовеш упомоћ А после ми се ти, ни не јавиш Овим ти мене, константно давиш

Он те има увек, до касне сате А твоју ми љубав, наплаћујеш на рате Тешко ми да живим, тешко ми да дишем Још теже ми је, да о овоме пишем

Пишем ја зато, јер то ми је клетва Последња је ово, моме срцу жетва Не могу да чекам, не могу још дуго Убиј ме убиј, моја верна туго

Моје слово љубве

,,Мали човек али великог срца”, с очима тамним и сјаним, као зрео кестен на киши.

Од природе лепшег нема, то чудо несхватљиво и недодирљиво, стално обрадује новим изгледом.

Јесени што дрвеће губи сво лишће, зими навуче бели покривач и утоне у сан, с пролећа се пробуди, лети огреје и зарумени.

Ево свакојаког јединства и чуда, али од Бога већег нема.

Само тело, младо, јако, обучено храброшћу и нежности…

Лепо показује што је битно, што за љубав треба да постоји, да је највећа она што кад рођеног понајвише воли.

О, најслаћи мој, од двоја срца сачињени, срца наших нераздвојни, куда нас путеви воде?

Варка и лажи у љубави никако нема, јер истином постајемо јачи.

Ордене за храброст, што војници добијају, такав један теби за срећу даћу.

Љубави песмом дароваћу те, да ме се увек сетиш, када нам се путеви разиђу.

У срцу моме постоји једно место, топлина га греје и чува, то је дом за тебе малени мој.

Брат кад воли сестру, кад сестра воли брата, нема сила која их може раставити.

Велика је то сила, надјачава и оне највеће, показује што је најбитније.

Ево опет нови дан дође, путеви наши биће растављени, ал у срцу твоме мој дом бива, да кад скренем знам ко ме чува.

Милица Никић I3