Светски дан књиге и ауторских права

Светски дан књиге и ауторских права обележава се 23. априла сваке године. Одлуку о обележавању овог датума донео је УНЕСКО 1995. године.

Читање почиње од жеље, очију и срца. У сваком друштву коме је стало до писмености, учење читања је попут иницијације јер представља симболични прелаз из стања зависности у стање слободе која се осваја речима. Читање пружа могућност откривања заједничког сећања, тајни, успомена и завештања. У јеврејском друштву током средњег века славио се ритуал учења читања. До проналаска штампе књиге су припадале малобројним богатим читаоцима. Људи који су желели да сазнају о чему говори нека књига могли су да чују садржај једино када га неко други чита. Драгоцену књигу нису могли да држе у својим рукама сви који су то желели. На дворовима књиге су се читале наглас ради забаве и поуке. У време Светог Бенедикта слушање читања књига била је духовна вежба.  Судбину књиге, појединаца и целог света променила је 1455. година. Тада је Гутенберг објавио прву штампану књигу. Била је то „Библија“. Неколико година након овог открића штампарске машине су се рашириле по читавој Европи.

Данашњи читалац је повлашћен. Књиге су ту, свуда око нас. Не постоје препреке које читаоца могу удаљити од књиге, осим оних унутрашњих, а њих је, можда, и најтеже победити. Ко је макар једном осетио радост откривања књиге, ту радост ће стално умножавати. Она личи на тихи говор звезда.

Од глинених плочица на којима је описан Гилгамешов пут, па до данас – књижевност нас несебично и племенито води кроз време. Књиге нас верно чекају и памте сусрете са нама као што сусрети са њима могу променити унутрашњи свет читалаца. Ко чита, мора знати да има двоструки живот, свој и онај који је омеђен корицама књиге. Када се та два света сретну, роди се нова благост. Додирнути даљине и туђину, осетити чисту срећу и тежак бол непознатих људи, бити у исто време овде и у далекој прошлости или у будућности – све је то могуће са књигама. Читање нам помаже да док одрастамо будемо лаконоги, а у позним годинама живота књиге нас подсећају да се пролазност може зауставити речима и уметношћу.

Да ли би за нас било боље да нисмо никада искорачили из свог живота и на трен осетили Дон Кихотов занос, Хамлетов бол, меланхолију Чеховљевих јунака и суматраистичку утеху Црњанског? Не, не би било боље. Без књига свет би био пусто и самотно место.

                           (Подаци који се односе на историју читања преузети су из књиге

                           „Историја читања“ А. Мангала)

                                                                                                                         Виолета Симић
Podeli:
Opširnije

Проклета авлија

,,Проклета авлија“ је назив дела чији је аутор Иво Андрић, једини српски добитник Нобелове награде (1961. година). Први пут је објављена 1954. године. Многи критичари и стручњаци из области друштвених наука су о овом Андрићевом остварењу говорили са великим одушевљењем истичући непроцењиву вредност целокупног стваралаштва Иве Андрића.

Петар Џаџић, књижевни критичар и аутор дела ,,О Проклетој авлији“, наводи следеће: ,,Бројем издања на нашим и страним језицима, Проклета авлија је једно од најприсутнијих дела домаће литературе и код нас и у свету.“

Писац је успео да у овом роману прикаже тугу и немоћ појединаца (лик Ћамил-ефендије) пред бескруполозном и суровом влашћу (лик валије), а по мом мишљењу, најбоље је приказао однос представника владајућег режима према тековинама које обезбеђују људску егзистенцију, првенствено у духовном погледу (валијин страх од историјских књига које су биле идеје водиље Ћамил-ефендији и на основу којих је Ћамил покушао створити свој животни пут).

Посебно треба издвојити лик Ћамил-ефендије и историјске чињеница које су биле од изузетне важности за обликовање овог лика. У ,,Проклету авлију“ је уведен као човек који је закорачио унутар зидина цариградског затвора. Његова прошлост је читаоцима касније испричана. Међутим, једна прича која се тиче османске историје, а која је описана у оквиру овог романа, помаже нам да схватимо Ћамилов положај у друштву, али и његове унутрашње немире и проблеме са којима се морао храбро борити. То је прича о животу Џем-султана, сина султана Мехмеда Фатиха који је 29. маја 1453. године освојио Цариград, данашњи Истанбул. Џем-султан се након смрти свога оца 1481. године нашао у тешкој ситуацији јер се у том периоду се одлучивало ко ће наследити престо – да ли Џем или његов рођени брат Бајазит. Џем је, на неки начин, био у предности у односу на Бајазита. Наиме, Џемова мајка је била Чичек Хатун, принцеза која потиче из српске феудалне породице, док је Бајазитова мајка била робиња чије порекло није познато. Додуше, међу историчарима се и данас воде дискусије о породици Чичек Хатун. Не може се потпуно тврдити да је била Српкиња, али зна се да је потекла из хришћанске (православне) породице и да је, по доласку у Османско царство, примила ислам и постала Чичек.

Џем-султан је придобио и симпатије тадашњих грађана (што показује да је био боља особа од свога брата), али није могао да се избори са амбицијама незаустављивог Бајазита чија је главна намера била да постане престолонаследник. Нажалост, највећу жртву у овим немилим догађајима је поднео управо Џем-султан који се, након што је Бајазит заузео престо, прво склонио у Египат, а одатле на оствро Родос где су га дочекали хришћански витезови из реда Светог Јована на челу са својим великим мајстором. Како је време одмицало, Џем-султан постаје средство које ће бити искоришћено за покретање крсташког похода против Турске и за свргавање Бајазита са престола.

Ова историјска прича је оставила великог трага на Ћамил-ефендију који је своју судбину поистоветио са трагичним животом Џем-султана. То се најбоље може приметити кроз једну ситуацију – причајући о Џем-султану Ћамил је у једном тренутку изговорио: ,,Ја сам то!“.На основу ове реченице јасно може закључити да је свој положај упоредио са Џем–султановим.

Нажалост, и Џем-султан и Ћамил-ефендија су били жртве владајућег система и времена у ком су живели. По мом мишљењу, историјска позадина која је приказана у роману и која је умногоме помогла читаоцима да схвате живот Ћамил-ефендије доказ је колико је Иво Андрић, заправо, био способан писац и интелектуалац који је успео да повеже два историјска раздобља, а затим и судбине две, наизглед, веома различите особе; обичног и усамљеног човека (Ћамил-ефендија) и претендента за престо у Османској империји (Џем-султан).

Морамо бити поносни и захвални што је Иво Андрић, великан књижевности, дипломатије и историје, потекао управо са наших простора. На нама је да чувамо духовно благо које нам је подарио и истичемо вредност његових дела која ће живети и трајати вечно.

                                                                                            Наталија Танић IV3
ИЗВОРИ:
  1. Борислав Михајловић, ,,Читајући Проклету авлију“, предговор у: Иво Андрић, Проклета авлија, Београд: Српска књижевна задруга, 1960.
  2. Иво Тартаља, ,,Језгро приповедачеве естетике“, Приповедачева естетика, Београд: Нолит, 1979.
  3. Петар Џаџић, ,,О проклетој авлији“, Београд: Просвета, 1992.
  4. Радован Вучковић, Велика синтеза: о Иви Андрићу, Београд: ,,Алтера“, 2011.
  5. https://www.andricgrad.com/2014/10/na-danasnji-dan-roden-ivo-andric/  (фотографија Иве Андрића)
Podeli:
Opširnije

Queen

Свако ко је чуо за бенд Queen вероватно зна за неколико њихових хитова као што су: „We Will Rock You” , „We Are the Champions“,  „Another One Bites the Dust” , „Bohemian Rhapsody” …

Британски рок бенд формиран је 1970. године. Прва четворица која су основала бенд су Freddie Mercury,  Brian May, Roger Taylor и John Deacon. Пре оснивања бенда May и Taylor су заједно свирали у бенду  „Smile“, а један од фанова тог бенда био је и  Freddie. Deacon им се придружио 1971. године пре него што су објавили свој први албум 1973. године. Brian May је био гитариста бенда и текстописац, бавио се и астрофизиком. У својим тинејџерским данима је своју прву гитару направио са својим оцем. Први албум бенда Queen се није добро показао, за разлику од њиховог другог албума који се појавио неколико година касније и са којим је Queen израстао у рок атракцију. Freddie Mercury, певач бенда, остао је упамћен по свом гласу и енергичним наступима на концертима. Нажалост, преминуо је од  je HIV-a 24. новембра  1991. године.

            Песма Bohemian Rhapsody је 2002. године проглашена за омиљени хит свих времена у анкети коју је спровео  British Hit Singles & Albums. Анкетом из 2005. године оцењено је да је њихов наступ на  Live Aid-u  најбољи уживо наступ у историји. Queen је 2007. године изабран за највећи британски бенд у историји од стране слушалаца  BBC Radio 1.

   Нису свима песме овог бенда на плејлисти, али они који их слушају знају да њихове песме не могу да досаде. Бенд са оваквим достигнућима остаје упамћен по имену, хитовима који се и данас слушају и који враћају људе у младост. Можда ће нека њихова песма оставити дуготрајан утицај и на вас.

                                                                                                 Марија Стојановић II4

 
Podeli:
Opširnije