Прошлост је као талас. Као и плима мора иде напред, назад, нестаје и враћа се, на неки начин се и понавља. Историја се учи како се не би понављала. Све катастрофе у историји које је изазвао човек могу да се пореде једне са другима. Кад их људи забораве, понове их.
Песници и писци кроз многа дела описују прошлост, често се враћају и упоређују какав је био став и положај људи у прошлости. Упоређивање погледа на један период или догађај је значајно као и сама историја. Историја се бави човеком, али оваква дела залазе дубље у човекове погледе на свет и његова осећања. Прошлост човеку може донети понос, али исто тако му може створити неки терет. Понос човек може да осећа према својим прецима, народу, па и човечанству, али исто тако може да осећа терет за недела која су они починили. У мојим очима прошлост је, по том питању у потпуном контрасту са животом, јер имам осећај да су људи много већа злопамтила, више се сећају лоших тренутака из својих живота него добрих, док је поглед на прошлост некако потпуно супротан. Људи много више памте из прошлости оно што им доноси понос, него догађаје који би им стварали терет. Наравно, има изузетака, па људи имају много тога бољег да кажу о својим прецима и народу у прошлости. Чак иако неко не воли свој народ или људе генерално, такво мишљење има због своје слике о садашњости, а не прошлости. То може да буде и један од разлога због којих људи забораве на лоше догађаје из прошлости, и на неки начин, баш због тог их и понове.
Враћање на прошлост и њено сагледавање јако је битно, јер може да спречи неке догађаје који би се поновили. Сматрам да људи треба да осећају понос, а да тај терет увек треба да имају у виду, али не и да се због својих предака или народа у прошлости осећају лоше. Ја лично немам неки осећај ни поноса, ни кривице, јер ни једна заслуга у прошлости није моја, али људе не кривим, већ их подржавам у томе да имају осећања о прошлости, била добра или лоша.
Човек има моћ да преиспитује своје одлуке, да их одбаци, па их изнова и изнова доноси. Да ли га та способност чини слободним?
Слобода нас не спутава у томе да знамо шта треба, већ нам дозвољава да осетимо шта значи када се нешто не мора учинити. Питање слободе је питање сопствене личности и морала. Тражи тешке изборе и највишу одговорност јер слобода није могућност да се чини све што се пожели, уколико то некога може угрозити.
Многи људи уверавају себе да су потпуно слободни, ваљда желе да се отарасе принуде која их притиска са свих страна. За разлику од осталих бића, која насумично бирају могућности, човеку је дата привилегија да сам ствара свој свет. Да бира, изабере што исправније и отвори још по коју могућност. То богатство отворених могућности велики је корак ка потпуној слободи. Уколико не постоји прилика да човек бира, он није слободан, већ је попут робова који слободу нису могли да схвате као највећу вредност која се у животу може достићи. До слободе је пут јако дуг и трновит. Она не долази сама од себе, већ се за њу често мора борити. Радећи на себи, људи постају способнији да бирају. Међутим, та способност није довољна да избор буде потпуно исправан. Човек мора бити спреман да уложи себе и цео стане иза сваке своје донете одлуке. Много пута сам била сведок да људи не одлуче да бирају. Рекла бих да је разлог за то страх да не направе погрешан избор. Да ли је страх довољан разлог да се неко лиши своје слободе?
Морамо превазићи све страхове и искористити привилегију која је дата само нама, што је чешће користити, па макар и погрешили у свом одабиру. Из тога ће изаћи само једна животна лекција, али ће нас она учинити спремнијима за наредне одлуке.
Срце ми дрхти када помињем слободу знајући колико људи је не поседује. Реч слобода не односи се само на физичку слободу човека, већ на све оно што човека чини, говорење, ставови и идеје, начин облачења…
Неки људи немају могућност да се крећу, виде или чују шта желе, а камоли да употребљавају своје вештине које би их као величанствена крила винула у небеса. Можемо ли ми као велики чудесни албатрос летети морима слободно без доконих морнара који би нас у томе спречили? Страшно је говорити о ропствовању у данашњем времену јер је човек већ прошао кроз толика страдања и научио много о слободи када је није имао. Људи понављају своје грешке не осврћући се много на прошлост и спремни су да одузму туђу слободу као да се ради о нечему ситном и безвредном.
Да би се овај свет променио и да би небо било препуно албатроса, морамо завирити у прошлост из које можемо много научити. Наши преци су нам оставили толико писаних блага, прича, песама, дневника која говоре о слободи. Немојмо им дати да избледе и да нестану, већ им дајмо смисао и она ће нам помоћи да разумемо слободу.
Свако има право да буде слободан, да мисли, жели и говори шта му срце каже и зато немојмо бити докони морнари, већ помозимо тим крилима да се вину што више у небеса.
Кроз векове су се са новим сазнањима и новим открићима мењале и бриге човека. Тако су се родиле нове дилеме.
Древни човек није знао за постојање било чега, сем за постојање своје непосредне околине и за самог себе. Није бринуо о пожару на суседном острву, нити о судбини људи које никад није упознао. Што човек више сазнаје о свету, то је све више приморан да размишља и о ономе што превазилази њега самог и његове потребе. Због тога се у савременом свету јавља дилема око тога шта је битније, потребе појединца или добробит већине.
Као последица наглог развоја науке и индустрије, развиле су се две нове дилеме. Сукоб науке и етике и екологије и економије. Савремени човек се директно сусреће са последицама индустријске револуције, немарног загађивања и коришћења ресурса. Људи уопште нису размишљали о томе како развој економије утиче на планету, већ су јурили са профитом по сваку цену. Савременом човеку то није дозвољено. Он мора прво да размишља о добробити природе, а тек онда о заради, мада већина још увек није о томе развила свест.
Са сваким развојем новог изума рађају се нове етичке дилеме. Дилема о сигурности и приватности типична је за наше време. И биће још израженија у будућности зато што са сваким научним открићем наша приватност и право на њу полако нестају.
Докле год има науке и напретка, биће и нових дилема.
