Кроз сваки шум таласа, струјање ветра, зрак јутарњег сунца, осећа се непролазна туга. Док корачам ка песку, сваким кораком сам све ближа истини, болној и тешкој, која је снажна као и првог дана. Моји кораци су све тежи, све више ме подсећају на вечну таму коју неће ничија светлост никада променити. Проливена крв, вечна туга у породицама погинулих, свака бесана ноћ њихових најмилијих, никада неће имати цену. Ту негде, испод првог таласа, крије се сва она чежња, сломљени део мајке која је изгубила своје дете које је сахрањено далеко од ње, тамо где не постоји прави гроб, вечна кућа коју би могла посетити.
Породице погинулих тешко спавају, пред очима им је бескрајно плаво море, дубина у којој је сахрањено највеће јунаштво, најлепши осмеси и племенитост.
Време у њиховом срцу је стало оног дана кад на кућном прагу нису могли да сачекају своје јунаке. Зауставили су своје сате, истог тренутка када су срца ратника престала да куцају. Гледам ка обали и видим насмејаног и безбрижног странца који жели фото-апаратом да забележи сваки део прелепог места. Питам се да ли зна да фотографише вечни дом нечије деце, све изгубљене наде, снове које је море покрило.
На фотографијама ће се видети сунце које се пресијава обалом, небо које се стапа са морем, али не и сломљене душе које су давно дале све за свој род и земљу. Захвалност и понос остају вечно, не морају да се боре против времена, нових деценија и нових сати. Све док глисери плове спорије, све док поглед туриста одаје почаст значи да ће преминуле душе имати бар неки мир.
У нашим срцима им палимо свећу која се никад неће угасити, без обзира на године и векове. Несебичност и храброст заувек ће горети, у част погинулих војника.
Сваки шум таласа, мирис слане воде увек ће подсећати на достојанство и јунаштво које ће увек бити ту.
Зашто сте се пробудили јутрос? Која вам је била мотивација да напустите топлину свог кревета, стана, куће и искорачите напоље на тачно једанаест степени? Да ли сте то желели, или нисте много ни размишљали о својим поступцима? То радите свакога јутра, па зашто би ово било иоле другачије?
Устаћете, искључити аларм, укључити шпорет како бисте скували кафу која ће вас, надате се, припремити за дуг и напоран дан на послу. Да ли имате времена за доручак, то већ зависи од броја одложених аларма овога јутра. Немате. У журби напуштате дом док преиспитујете себе да ли сте понели све неопходне ситнице и које вас обавезе чекају данас. Тако вам цео дан и прође у обавезама и журби. Како дан, тако и недеља, месец, година, живот. На крају умрете и не знате зашто сте живели, за шта сте се борили. Знате? За породицу, посао, каријеру, боље сутра – кажете? Где сте на том путу ка успеху постали роб своје рутине и изгубили стварну жељу за животом? Када сте последњи пут обедовали са својом породицом, смејали се до бола у стомаку и потпуно безбрижни прошетали парком? Да ли сте уопште и волели у скорије време или се држите оне Балашевићеве: „Што их више заволиш – више ти њих недостаје“? Ретка је данас љубав. Нећете је видели на улицама, па чак ни у спаваћим собама. Мада, можда је случајно уочите ако се увече прошетате кејом и сретнете младе које још увек није завртео механизам суровог капитализма и исцрпео последњу кап креативности, иновативности и воље из њих.
Ви немате места за промене, или бар тако мислите. Потребно вам је да задржите своје радно место како бисте задовољили основне потребе своје породице и евентуално, за три месеца, купили нову веш машину, јер ова је већ стара и не испире веш како треба. И тако, на крају се све своди на краткорочне циљеве, наиспуњене жеље и недосањане снове. Виших циљева нема, осим ако ту не убрајате оне да упишете дете на факултет и коначно отплатите стамбени кредит.
Желим вам свим срцем да себе не препознајете у претходним реченицама. Међутим, знам да вам је читајући ово, бар једна особа која потпуно одговара дескрипцији, прошла кроз главу. Одговорите себи искрено на сва питања која сам вам поставила, а лампице ће се саме упалити и спознаћете да постоји нешто изнад монотоности свакодневнице и изнад вас самих. Нешто у шта треба веровати да би живот имао смисла. Сами одлучите шта је то за вас, ја сам рекла шта никако не би требало бити.
„Када си се родио, читав свет је славио, само си ти плакао. Живи тако да, када умреш, читав свет плаче, а само ти славиш.“
Цео живот се одвија између смеха и суза. Некада су баш сузе пут до осмеха. Много труда, рада, одрицања и туге зарад неког, вишег циља. Некада смех води до суза. Док се претварамо да смо срећни, безначајна околност учини да бризнемо у плач. Уколико имамо довољно среће, смех и сузе могу бити показатељ истог осећања. Захвалности.
Када је, док се ближио мој рођендан, колачић среће рекао: „Испуниће ти се највећа жеља“, размишљала сам о томе која је моја највећа жеља. И ништа материјално ми није пало на памет. Никада није и никада неће. Само сам пожелела да видим све људе које волим. И уз мало вере и магије, жеље су ми се оствариле. О 24. октобру 2021. године могла бих да пишем двадесет четири дана и ноћи и још не би било довољно да опишем тај дан, те људе и та осећања. Захвалност на људима у мом животу, на породици и пријатељима. Нисам знала да човек може да буде толико срећан. Да сам креирала, цртала и дизајнирала, не бих могла да осмислим такав дан. Океан суза и море изненађења. Плакала сам од среће, захвалности и чисте љубави јер сам схватила да имам оно што многи немају. Људе. Људе који су ослонац, подршка, радост. Људе који ме разумеју за нијансу боље него што саму себе разумем и знам. И тако сатима захваљивах Универзуму на највећем животном поклону.
Знате причу о две кутијице? Црну отвори када је најтеже, а белу када је најлепше. У обема пише: „Проћи ће“. Баш зато, хајде да славимо. Успехе које ћемо доживети, неуспехе које смо преживели, снагу коју смо скупили, све сузе које смо сакрили и осмехе које нисмо могли да сакријемо. И да нам једина бол буде она у стомаку од смеха једине сузе да падају од среће!
Др Сања Петровић Тодосијевић (Шабац, 1977) је виша научна сарадница Института за новију историју Србије. Бави се друштвеном историјом Србије и Југославије у периоду после Другог светског рата с посебним освртом на историју детињства и историју образовања као и историјом Другог светског рата с посебним освртом на масовне злочине и Холокауст као и политику колаборационистичке управе на тлу немачке окупационе зоне у Србији. Једна је од оснивачица Центра за југословенске студије. Члан је радне групе Републике Србије за обнову Бившег југословенског павиљона у Државном музеју Аушвиц Биркенау. Активна је као чланица Иницијативе за обнову Меморијалног комплекса „Бошко Буха“. Написала је две монографске студије: Отећемо светлост бучном водопаду.Реформа основношколског система у Србији 1944-1959 (Београд: Институт за новију историју Србије, 2018) и За безимене. ДелатностUNICEF-a у Федеративној Народној Републици Југославији 1947-1954 (Београд: Институт за новију историју Србије, 2008). Приредила је рукопис Григорије Бабовић, Летопис Шапца1933-1944 (Београд, Шабац, Институт за новију историју Србије, Библиотека шабачка, 2010). Заједно са Александром Илић Рајковић уредила је зборник Без школе шта би ми?! Огледи из историје образовања у Србији и Југославији од 19. века до данас (Београд, Институт за новију историју Србије, Институт за педагогију и андрагогију Филозофског факултета Универзитета у Београду, 2021).
У организацији Српско-јеврејског певачког друштва, Музичке школе у Зајечару и Гимназије Зајечар у Музичкој школи „Стеван Мокрањац“ 18. јуна 2022. године одржан је час на тему „Да се не заборави, Холокауст, да се никад не понови“. Овој теми учесници су приступили из угла историчара, социјалног психолога и особе која је холокауст преживела. Предавање и сведочење пратиле су музичке илустрације. На почетку предавања представљено је порекло Јевреја, њихов језик, начин живота, музика која је извршила утицај на различите музичке жанрове широм света.
Др Сања Петровић Тодосијевић, научна сарадница Института за новију историју Србије, своје излагање је започела представљањем живота Јевреја у периоду када су живели у миру и лојалности у европским државама. Они су допринели изградњи европских друштава, али су неправедно постали жртве расизма и предрасуда. Током 20. века антисемитизим је доласком нацизма на власт доведен до кулминације. Антисемитизам је припреман дуго и пре званичног почетка рата, а прве антисемитске мере су биле законске. Др Сања Петровић Тодосијевић је посебно нагласила да се велика историјска зла не збивају преко ноћи, већ да се дуго и брижљиво припремају. Почев од Кристалне ноћи сви Јевреји су обележени као непожељни. Ни Јевреји у Београду нису могли да избегну зло које је завладало. Одвођени су на принудни рад, остајали су без имовине, ограничавано им је кретање и забрањивано да се баве својим позивом. Др Сања Петровић Тодосијевић је нагласила да је у дехуманизацији Јевреја велику улогу имала пропаганда која је полако довела до ницања логора. Први логор за Јевреје и Роме у Београду звао се Топовске шупе. На левој обали Саве налазио се логор Сајмиште. Масовна стрељања су постала свакодневница. Важно место у овом делу излагања односи се и причу о душегупки, специјалном возилу намењеном за гушење људи које су нацисти користили за масовна убиства током холокауста. У Србији још увек не постоји меморијални центар посвећен жртвама холокауста. Једно од обележја, истакла је др Сања Петровић Тодосијевић, налази се на крају главне алеје Сефардарског гробља. То је споменик посвећен јеврејским жртвама фашизма и дело је архитекте Богдана Богдановића.
Професор Драган Попадић, социјални психолог, објаснио је због чега о овој теми треба говорити и данас. Кад је изгледало да је зло нацизма непобедиво, хероји тог времена одважили су и супротставили су му се. Ми данас уживамо у плодовима победе коју су извојевали ти хероји, па иако не очекујемо да се овакво зло може опет поновити, много је доказа из данашњег живота, истакао је професор, који показаују да је и те како важно говорити о антисемитизму. Нацистички поздрави на стадионима, убиство дечака Рома у Београду, убиство глумца Драгана Максимовића показују нам да опасност од понављања истих грешака још увек постоји. Кроз пример експеримента са плавим и браон очима који је Џејн Елиот спровела 1968. године, професор је показао да се око сваке разлике могу створити погрешна идеологија и жртве предрасуда. Која је улога бројне групе гледалаца који ћуте и не учествују у спречавању зла, професор је илустровао речима немачког свештеника Мартина Нимилера: „Прво су дошли по комунисте, а ја се нисам побунио, јер нисам био комуниста.Затим су дошли по болесне, такозване неизлечиве, а ја се нисам побунио,јер нисам био ментално болестан.Затим су дошли по Јевреје, а ја се нисам побунио, јер нисам био Јеврејин.Онда су дошли по мене, али тада више није било никога да се побуни.“
Кроз програм је присутне водила Марлена Ваинбергер Павловић. Она је, осетивши значај ове историјске приче, упорношћу и вољом да не падне у заборав ова тема и осмислила цео програм.
Музичке нумере које су део програма илуструју ово предавање. Једна од тих песама је сефардарска песма Adio Kerida ( Збогом, вољена) која слика време пре почетка Другог светског рата, друга говори о одвођењу у смрт (Dona, dona), туга у логору је тема Тужне песме, о отпору пева песма По шумама и горама. Да и у црнилу рата љубав не престаје, казује песма Цветај ружо, цветали божури. Најважнија порука је да генерације које долазе треба да сачувају ову причу и да радост живљења све превазилази о чему и говори псалам 118, стих 14: „Устанимо браћо. Овај дан који је створио Бог, ускликнимо и радујмо се.“
Иако постоји опасност да историја избрише ове догађаје, док су сведоци тих страхота још увек међу нама, треба их чути и упамтити њихово сведочење.
Свет који дете посматра је леп, али кад у живот пристигну страхоте рата деца морају да порасту. То се десило госпођи Мирјани Грујић која је имала три године када је почео рат и која је успела да, упркос свему, преживи. Њена мајка је била Јеврејка. Одлазак од куће из Винковаца, дуг и неспокојан пут до новог дома у Пожеги, страх, страдање, доброчинства мештана у месту у коме се нашла са својом породицом, суочавање са чињеницом да је скоро цела породица са мајчине стране настрадала, судбински сусрет са женом која је само чудом успела да преживи логор и њено сведочење о страшној смрти ујака госпође Мирјане Грујић, и њене сузе… Чуо се ритам срца у њеном казивању.
Чуо се ритам срца у целокупном предавању. И жеља да присутни схвате да живот захтева одговорност, да га треба ценити чак и када се живи свакога дана годинама у земуници без светлости као што нам је то испричала госпођа Мирјана Грујић, и да је, напослетку, пут до светлости могућ.
Иза овог предавања остала је тишина. Када она прође, када размишљања и осећања умиру, вреди пронаћи уметничке обраде ове теме. Предлажемо следећа дела за слушање, гледање и читање.
