Ох, та јесен… Свет који ме окружује уједначено вене с оним светом који скривам у себи. Животи нам синхроно труле, претварајући се у прах. Распарчани смо на хиљаде суморних сећања, која нас, опет некако, обједињују у ово наше јесење постојање. Букво, ти си опустела у част студени, која би ти, у супротном, очупала зелену косу. А ја у част растанка који ће довека остати моја јесен.
Октобар је. Суво лишће пуца при додиру с ђоном. Недостаје му хлорофила. Да ли је мом оцу мањкало хлорофила када га је мајка напустила? Да ли се њихов брак, попут листа, распукао од оштрог ваздуха који исушава? Или су, можда, и пре јесени, свели од недостатка слоге? Хладноћа октобарског јутра јемчи ледену новембарску ноћ.
Презирем тај месец. Почива баш на међи два годишња доба, те не знам како да се обучем за школу. Нити сам сигурна који израз лица приличи климатским условима.
Усиљено се смешим зубатом сунцу. Осећам како ме, заузврат, гризе. Дере засторе на души, као да својом чељусти жели да открије оно што се крије током његове кратке смене.
Но, када ме на починку дана разголити новембарски месец, завесе саме спадну. За тренутак је све доступно оку посматрача. У недостатку покривача, нага душа слева се у сузе. Брзо их затајим пиџамом. Тада се од јесење студени штитим вуненим ћебетом. И дуго простор испод паперјастог наноса грејем шапатом: „Ипак су морали да се разведу. Њихова љубав је свела.“
Годишњи часовник је већ неколико пута откуцао нову јесен. Казаљка је опет на новембру. Док газим труло лишће, по небројени пут постављам иста питања, варајући се да ћу сада дати одговоре. Да ли природа саосећа са мном, те је у ово доба изразито пуста? И зашто, ми људи, најлакше пуцамо у јесен? Да ли нас зла коб баш сада бездушно притиска ђоном? Или је стихија одувала отпор који иначе пружамо? Или су се само моји родитељи развели у новембру?
Данас су се са нашим ученицима дружиле песникиње из Смедерева Ивана Стојић и Катарина Ђорђиевска. Ученицима су се представиле својим песмама, а на крају, матурантима поклониле стихове и књиге за школску библиотеку.
Говориле су о Смедеревским песничким сусретима који трају 55 година.
Замислимо да је животна енергија човека огњиште унутар његовог тела. Као што ватру упорно распламсавамо новим угљем, срећом, иако је често готово непостојна, одржавамо будном душу појединца. Снага ветра, који болним урликом тежи ка томе да угуши пламен постојања, не може остварити своју сврху док неко брани ту ватрицу.
Рекох – неко! Људској души, баш као и огњишту, неопходна је топла, позната рука, која ће, виртуозно, чак и мрву лепоте претворити у нешто огромно што ће је оснажити. Да би центар дома, или центар створења, одржавао своју моћ неопходни су му житељи који ће у топлоти срца уживати и пепео патње с његових рубова чистити.
Старац Јона апсолутно је сам. Он тавори дане, допуштајући стихији да однесе и последњи трачак његовог постојања. И док у самоћи жељно судбоносни тренутак ишчекује, одсутно зури у једну тачку, слепим очима осуђеним да гледају ништавило које их окружује.
Чак и лахор, својим чедним звиждуком, несвесно гаси задње варнице Јониног бића. „А зашто се старац не упути своме дому, породици, имању?“, сигурно, више због радозналости него због емпатије, прохуји кроз мисли пролазника.
Зато што их нема.
Одиста, некада давно, свега тога било је у Јонином животу. Но, одједном, као нека демонска рука ћушнула је прву домину смрти. Остале су, по законима игре, без ималло труда утваре, падале једна за другом.
Јонина жена се упокоји. Преболе он то због снажнога сина који је, гласом, враћао животну енергију своме оцу… Све док и тај дах не бива вечно утишан, без способности за изговор и једне једине утешне речи. Тада је старчевим животом овладала самоћа. Северац је језиво одзвањао, привидно заузимајући празнину готово мртвог усахлог човека.
Можда је, на самом зачетку Јонине пропасти, нека последња нада и људска воља за опстанком, покушала да пар пута проџара тиху ватру угушену патњом. Но, и ту волшебну моћ убрзо је затрпао ћилим саткан од пепела. Тај покривач упорно се таложио преко издртог створења и испуњавао простране празнине, које се свакодневно рађаху у њему.
Можда би се и могао очистити језиви нанос сете, да је постојао неко ко би то за клонулог старца учинио… Рекох – неко! Али, огњиште сирота човечића оста пусто, без иједног житеља који би ватру изнова разгорео својом топлом љубављу и слатким саслушањем.
Непроцењива почаст исповести одстрањена је довека из Јониног живота, остављајући да се душевно огњиште неприметно гаси. Варница за варницом вечно нестаје, угушена испарењима вихора сете, па сахрањена под хумком нетакнутог пепела, која ће старчеву патњу трајно скривати од погледа, више радозналог но саосећајног, света.
