Светски дан књиге и ауторских права
Светски дан књиге и ауторских права обележава се 23. априла сваке године. Одлуку о обележавању овог датума донео је УНЕСКО 1995. године.Читање почиње од жеље, очију и срца. У сваком друштву коме је стало до писмености, учење читања је попут иницијације јер представља симболични прелаз из стања зависности у стање слободе која се осваја речима. Читање пружа могућност откривања заједничког сећања, тајни, успомена и завештања. У јеврејском друштву током средњег века славио се ритуал учења читања. До проналаска штампе књиге су припадале малобројним богатим читаоцима. Људи који су желели да сазнају о чему говори нека књига могли су да чују садржај једино када га неко други чита. Драгоцену књигу нису могли да држе у својим рукама сви који су то желели. На дворовима књиге су се читале наглас ради забаве и поуке. У време Светог Бенедикта слушање читања књига била је духовна вежба. Судбину књиге, појединаца и целог света променила је 1455. година. Тада је Гутенберг објавио прву штампану књигу. Била је то „Библија“. Неколико година након овог открића штампарске машине су се рашириле по читавој Европи.
Данашњи читалац је повлашћен. Књиге су ту, свуда око нас. Не постоје препреке које читаоца могу удаљити од књиге, осим оних унутрашњих, а њих је, можда, и најтеже победити. Ко је макар једном осетио радост откривања књиге, ту радост ће стално умножавати. Она личи на тихи говор звезда.
Од глинених плочица на којима је описан Гилгамешов пут, па до данас – књижевност нас несебично и племенито води кроз време. Књиге нас верно чекају и памте сусрете са нама као што сусрети са њима могу променити унутрашњи свет читалаца. Ко чита, мора знати да има двоструки живот, свој и онај који је омеђен корицама књиге. Када се та два света сретну, роди се нова благост. Додирнути даљине и туђину, осетити чисту срећу и тежак бол непознатих људи, бити у исто време овде и у далекој прошлости или у будућности – све је то могуће са књигама. Читање нам помаже да док одрастамо будемо лаконоги, а у позним годинама живота књиге нас подсећају да се пролазност може зауставити речима и уметношћу.
Да ли би за нас било боље да нисмо никада искорачили из свог живота и на трен осетили Дон Кихотов занос, Хамлетов бол, меланхолију Чеховљевих јунака и суматраистичку утеху Црњанског? Не, не би било боље. Без књига свет би био пусто и самотно место.
(Подаци који се односе на историју читања преузети су из књиге
„Историја читања“ А. Мангала)
Виолета Симић
 |
