Моје слово љубве
 |
-
,,Мали човек али великог срца”,
с очима тамним и сјаним,
као зрео кестен на киши.
-
Од природе лепшег нема,
то чудо несхватљиво и недодирљиво,
стално обрадује новим изгледом.
-
Јесени што дрвеће губи сво лишће,
зими навуче бели покривач и утоне у сан,
с пролећа се пробуди,
лети огреје и зарумени.
-
Ево свакојаког јединства и чуда,
али од Бога већег нема.
-
Само тело, младо, јако,
обучено храброшћу и нежности…
-
Лепо показује што је битно,
што за љубав треба да постоји,
да је највећа она што кад
рођеног понајвише воли.
-
О, најслаћи мој,
од двоја срца сачињени,
срца наших нераздвојни,
куда нас путеви воде?
-
Варка и лажи у љубави никако нема,
јер истином постајемо јачи.
-
Ордене за храброст,
што војници добијају,
такав један теби за срећу даћу.
-
Љубави песмом дароваћу те,
да ме се увек сетиш,
када нам се путеви разиђу.
-
У срцу моме постоји једно место,
топлина га греје и чува,
то је дом за тебе малени мој.
-
Брат кад воли сестру,
кад сестра воли брата,
нема сила која их може раставити.
-
Велика је то сила,
надјачава и оне највеће,
показује што је најбитније.
-
Ево опет нови дан дође,
путеви наши биће растављени,
ал у срцу твоме мој дом бива,
да кад скренем знам ко ме чува.
Милица Никић I3
Trackback from your site.