Моје слово љубве

    ,,Мали човек али великог срца”, с очима тамним и сјаним, као зрео кестен на киши.
 
    Од природе лепшег нема, то чудо несхватљиво и недодирљиво, стално обрадује новим изгледом.
 
    Јесени што дрвеће губи сво лишће, зими навуче бели покривач и утоне у сан, с пролећа се пробуди, лети огреје и зарумени.
 
    Ево свакојаког јединства и чуда, али од Бога већег нема.
 
    Само тело, младо, јако, обучено храброшћу и нежности…
 
    Лепо показује што је битно, што за љубав треба да постоји, да је највећа она што кад рођеног понајвише воли.
 
    О, најслаћи мој, од двоја срца сачињени, срца наших нераздвојни, куда нас путеви воде?
 
    Варка и лажи у љубави никако нема, јер истином постајемо јачи.
 
    Ордене за храброст, што војници добијају, такав један теби за срећу даћу.
 
    Љубави песмом дароваћу те, да ме се увек сетиш, када нам се путеви разиђу.
 
    У срцу моме постоји једно место, топлина га греје и чува, то је дом за тебе малени мој.
 
    Брат кад воли сестру, кад сестра воли брата, нема сила која их може раставити.
 
    Велика је то сила, надјачава и оне највеће, показује што је најбитније.
 
    Ево опет нови дан дође, путеви наши биће растављени, ал у срцу твоме мој дом бива, да кад скренем знам ко ме чува.
   

Милица Никић I3

Podeli:

Trackback from your site.

Ostavite komentar