Пуста и тиха, спушта се ноћ.
У мојим мислима тад, добијаш моћ.
Да мислим на тебе, маштам о нама,
А душа ми зебе, немаш ли блама?
Ближи се година, како те нема,
А ова тамна ноћ, пуста и нема.
Загашена свећа, заборављена на столу,
Изгубљена срећа, сам препуштен болу.
Ја свирам, певам, играм и пишем,
Некада сам више, сада све тише.
Не даје мрак, потискује ме ниже,
Светлосни си зрак, приђи ми ближе.
Васкрсење
Мирно и полако, поточе тече,
Ране од тебе, све више се лече.
Тече и време, а ведри се небо,
Твоје друштво није потребно.
Прво лето без нас сада проводим,
И када сам сам, сетим те се понекад.
Јер када је ноћ, за жене сам гад.
Тада добијам моћ, и друге заводим.
Многима друштво правим ноћу, и живим тај сан.
Ниједна нема то што хоћу, тврђи ми је длан.
Тако ходам и сањарим, маштам о љубави тој,
Нову шансу у себи гајим, јер више нисам твој.
Лако је волети и разум изгубити,
Па растати се и живот погубити.
Срећа је наћи утеху у тузи,
Завршено је све у последњој сузи.
Тихи откуцаји казаљке на сату. Мачка на каучу спава и преде, а ја дишем. Дубоко, али несигурно. Бели плафон стоји изнад мог кревета, као и увек.
Лежим, и мислим. Шта данас? Како да устанем и започнем дан, као и сви остали? Која је сврха ако ћу се само поново вратити у кревет? Окрећем главу. Мој компјутер стоји упаљен. На монитору је отворена друштвена мрежа, неко покушава да прича са мном. Трепнем, и окрећем се назад према плафону. Зашто? И овако немам о чему да разговарам. Не волим да причам. Само ме остави на миру… Мир. То је чудна ствар, зар не? Свако је доживљава другачије. Устајем из кревета. Док одлазим до купатила, размишљам о томе шта је за мене мир. Празна кућа? Тишина? Док те ствари јесу погодне, и тренутно присутне, ипак нисам сигурна у тај одговор. Осећам као да се гушим, овако сама, готово заборављена. Отварам купатило и палим светло. Стајем испред огледала, и покушавам да се видим. Моје лице је мутно. Моје лице није моје. Ко је ово? Или пак, ко би ово требао да буде? Не знам која је моја сврха. Где се ја налазим у овом чудноватом свету? Где припадам? Хвата ме паника. Не могу да дишем. Нагло излазим из купатила и гасим светло. Испред мене је кухиња, тамна и хладна. Привиђа ми се рука која ме мами да приђем. Стижем до фрижидера; отварам га, стојим, и поново га затварам. Дисоцирам пар минута; гледам у своје тело које само стоји, готово мртво. Одједном, оно се окреће и погледа ме у очи. Назад сам у њему, а глава ми је окренута према купатилу. Пиљим у врата, и одлучујем да се вратим у кревет. Док пуштам тело да слободно пада назад на душек, питам се: ако не знам ко сам, каква сам онда особа? Добра? Лоша? Сигурно пуна грешака и мржње. Сигурно неко ко никада неће бити вољен. Не постојим. Људи увек причају да смо ми главни ликови наших живота, али шта ако то није тачно? Нисам неко специјалан, али нисам баш ни кукавица. Једноставно не видим разлог да наставим даље. Затварам очи.
Тихи откуцаји казаљке на сату. Мачка на каучу спава и преде, а себе не осећам да дишем. Данас, још један део мене умире. Данас, као и увек, ништа се није десило.
Вест више није да је пас ујео човека, већ да је човек ујео пса. Ово је једна од првих лекција на Факултету политичких наука коју будући новинари чују. Осим што заголица машту, њена сврха је да инспирише будуће новинаре да дају свој максимум и дођу до несвакидашњих прича. Само најупорнији имаће довољно среће да то учине. Међутим, новинарство је много више од генијалних прича и талентованих узора. Људима је свакодневно неопходно да имају потпуне информације о догађајима у друштву како би га боље разумели, а самим тим и доносили боље одлуке за себе и своје породице.
Овај посао, истина, не обећава гламурозан живот, али гарантује узбуђење и динимаку ономе ко се за њега определи. Нема истог дана, нема шаблона и рутине, сваки нови задатак је другачији и прича за себе. Често нема устаљеног радног времена, већ се договарају задаци и рокови. Свакодневну рутиму испред лаптопа умеју да замене точкови аутомобила и путовања. Тако новинари долазе до проблема готово заборављених људи који живе далеко од градова.
За новинаре се каже да су копачи друштвеног ђубрета.. Они ће, рецимо, објавити када открију да неко крши закон и за то не одговара на суду или злоупотребљава моћ и тако бива привилегован у односу на друге људе у друштву. Новинарство треба да је увек у јавном интересу и да служи као аларм да се проблеми реше. Међутим, пут није лак.
Долазак до информације је као лавиринт са много ћорсокака и наизглед без решења. Попут математичког задатка са више непознатих. Као такмичење у коме противник увек има предност, а други такмичар покушава да га престигне. Понекад је то права детективска игра у којој се претпоставља шта би неко други урадио и тако се слаже пазл, док се не открије читава слика.
Још увек нисам упознала новинара који по својој природи није радознао, знатижељан и који при најобичнијем сусрету, макар и са комшијом, не би желео да постави бар хиљаду питања. Они најквалитетнији усмере своју природу и таленат тако да учине најбоље за друштво. Уместо таблоидног новинарства људима пружају информације, благовремено и без навијања за неку од страна. Најбољи међу њима копајући по свакодневном „ђубрету“ пронаћи ће и „човека који је ујео пса“.
Дина је постала део истраживачког тима CINS-a средином 2017. године, након успешно завршене школе истраживачког новинарства. Од 2015. до преласка у CINS радила је као новинарка ваздухопловног портала Tango Six. Каријеру је почела као телевизијски новинар у PG „Mreža“ 2014. Данас се највише бави еколошким и ваздухопловним темама, као и енергетиком. Има искуства у раду на причама са прекограничном тематиком – 2020. писала је о проблемима са обновљивим изворима енергије на Балкану у оквиру Стипендије за новинарску изузетност коју додељује BIRN. Доприноси мултимедијалној продукцији CINS-a кроз видео продукцију и инфографике. У 2019. години додељено јој је више домаћих и међународних награда за истраживачке приче у вези са малим хидроелектранама у Србији на којима је радила заједно са колегом – признања за изузетне заслуге у истраживачком новинарству које додељују Медијска организација југоисточне Европе (SEEMO) и Централно-европска иницијатива ((CEI), EU награда за истраживачко новинарство, специјално признање за заслуге у оквиру награда за истраживачко новинарство које су доделили НУНС и Америчка амбасада, док је 2018. била финалиста у овој категорији. Добитница је награде „Марина Ковачев“, признања Новосадске новинарске школе за најбољу младу новинарку у Србији у 2018. Дина је део CINS тима који је 2017. године освојио награду „Душан Богавац“ за етику и храброст. Има искуство у држању тренинга за новинаре.
Нина Савчић је рођена 1970. године у Београду. Дипломирала Српски језик и књижевност на Филолошком факултету у Београду и Унутрашњу архитектуру на Факултету примењених уметности, магистрирала Теорију уметности и медија, докторирала Науке о уметностима: Теорија драмских уметности, медија и културе.
Радила као дизајнер намештаја и ентеријера, графички дизајнер, лектор, новинар, писала приче за децу Радио Београд 1, стални је сарадник Нове економије и колумниста Дневног листа Данас. Објављивала приче, песме за децу, теоријске радове о језику, телевизијским жанровима и филму. Прва објављена књига била је прерађен магистарски рад: Њујорк у филмовима Мартина Скорсезеа, анализа локалистичких ситуација.
Као саветник за односе са јавношћу у кабинету министра радила у Министарству културе и информисања, ПР текстове писала за филмове, изложбе и за фирму Home centar.
Излагала аквареле, гваш, асамблаже на више самосталних и колективних изложби у земљи и иностранству.
Од јула 2020. у статусу самосталног уметника (књижевник).
Власник свега нашег у издању Архипелага први је њен роман. Овај роман био је предложен од стране књижевних критичара за Награду „Меша Селимовић“ и ушао је у шири круг за НИН-ову награду 2019. године. За роман Власник свега нашег добила је награду „Исидора Секулић“. У децембру 2021. у издању Архипелага објављен је њен други роман – У ланцима.
У једном свом тексту објављеном у листу „Данас“ писали сте о феномену „Констракта“. Због чега Вас је овај феномен растужио?
Растужило ме је колико још увек имамо наде. Из моје перспективе, она је јалова. Прилично сам уверена да ће бити изневерено наше очекивање да ће песма представљати гранични тренутак од ког ће све бити боље, да ће друштво послушати овај глас и „оздравити“. Мислим да ће све остати како је било, да ниједна песма, књига, ниједан филм немају тај потенцијал. Поново ћемо бити разочарани.
Сматрате да су нас „наши једнолични пусти животи довели до озбиљне инертности“. Таквом стању претходе узроци. Који су то узроци и има ли лека против стања пасивности?
Ух! Промена концепта, промена власти, промена идеологије. Човек би требало да буде у центру наше пажње, не профит. Ми не маримо више за човека. Нема емпатије, солидарности, притерани смо у ћошак и трудимо се да преживимо, да притом не гледамо около, већ само у себе. Не мислим да смо ми, обични људи криви, трудимо се да издржимо.
Која је улога образовања у превазилажењу колективне депресије о којој сте, такође, у једном свом тексту размишљали?
Отворити очи, посматрати, уразумити се… Пробудити се. Мислим да је то важно, можда је кључно. Образовање може да утиче доста, али важно је шта под образовањем подразумевамо. Предавала сам српски језик. Није у питању само то да деца науче шта је синтагма, важно је да размишљају, да у синтагми „Зачин Це“ открију шта је главни члан, рецимо. Важно је да код теме родно сензитивног језика знају не само шта такав језик подразумева већ и зашто је важно укључити га у наш говор. То питање о коме су многи лингвисти имали зачуђујуће необичне коментаре (ненаучне, пре свега), покреће важна друштвена питања: дискриминацију, сегрегацију, право на једнакост. Језик је моћно средство и пропаганде и манипулације али и пут до разумевања себе, друштва, света, тако и пут до оздрављења.
Језик је огледало духовног стања појединца као и народа у целини. Како оцењујете језик који се употребљава у медијима?
Мислим да је често у служби манипулације.
У обиљу информација, вести, портала често се дешава да права информација побегне. На који начин једно младо биће треба себе да оспособи да избегне ове замке и пронађе прави пут до праве информације?
Увек је битно поставити добре темеље, од климавих, кућа неће имати велике користи. Размишљати, гледати око себе, много читати… Разговарати са људима који су разумни, од њих би требало учити како се посматра и тумачи свет, па и медији.
Које књиге су обележиле Ваше одрастање и младост?
Много сам волела Десницу, Црњанског, Достојевског, Сингера. Онда ми је један пријатељ открио Томаса Бернхарда. То је било драгоцено. Уз Чехова и Гогоља, постао ми је омиљени писац. Као мала сам прочитала „Кугу“ Камија. Мислим да је тај роман доста утицао на мене. Волела сам као мала Нушића.
Које књиге дају посебну боју Вашем животу данас?
Тренутно читам Мајкла Канингема, веома ми се допада. Претходних година сам ишчитала Кнаузгора. Он има сликарско око, то је посебан квалитет у његовом шестотомном роману.
Рзмишљајући о улози уметности написали сте да је права уметност искоришћена како би би се појачали забава и декорација. Слажете ли се са идејом да озбиљна уметност, па и књижевност, траже посвећеност, усредсређеност, осамљивање?
Не знам за осамљивање, али се потпуно слажем да уметност захтева посвећеност, усредсређеност, интердисципплинарност, такође. Наравно, уз образовање, отвореност и спремност да се размишља. Јуче ми је синуло, и мислим да ћу у некој од наредних колумни о томе писати, уметност захтева превазилажење стида. Морамо бити спремни да се оголимо и као аутори и као реципијенти. Срж, истина, то можемо дати и примити ако се решимо потребе за декорацијом, јефтином забавом и скривањем.
Верујете ли да ће се ускоро десити промена у односу према уметности која би, како и сами кажете, требало да нас пробуди и да нам отвори очи како да бисмо видели боље и разумели боље себе и свет?
Искрено, сумњам.
Које књиге треба обавезно прочитати да бисмо могли боље разумети себе и живот?
Много књига, много добрих књиха. Обавезно Чеховљеве и драме и приче, неизоставно бар „Шињел“ Гогољев, „Луткину кућу“ Ибзенову. Предлажем и „Корекције“ Френзена, „Фелисијино путовање“ Тревора.
