РАДИО КОГА ВИШЕ НЕМА

          Радио Зајечар, најстарија локална станица у Србији, битисао је на информативним ветрометинама нешто више од седам деценија, а онда нестао. Остало је сећање све малобројнијих и актера и слушалаца. А и од тонских записа остало је мало тога, углавном у приватним архивама. Добри стари радио који је скоро читав један век био гласило од изузетног значаја и најважније средство јавног информисања локалног, а онда и регионалног становништва отишао је у медијски мрак. Али као и свака прича и ова има почетак. А почело је давне 1944. године када су зајечарски радио аматери поставили разгласну станицу. Брујање и крчање из дотрајалих звучника на градској пијаци најавило је почетак рада Радио Зајечара.

            Радио је оформљен на иницијативу Окружног комитета Комунистичке партије. Од заплењених немачких војних радио станица и другог трофејног материјала израђен је предајник јачине 30 вати. Двадесетог децембра 1944. године тачно у подне, из великих металних кутија у које су људи упирали погледе допрло је прво “Говори Радио Зајечар”. Најаву прве локалне радио станице у Србији сменила је руска “Масовка”, а онда су уследиле и прве вести. Било је то у палати Рајковић – Стајковић.

              Програм Радио Зајечара у почетку је трајао један сат. Вести са фронта и саопштења АГИТПРОП-а (агитационо-пропагандно тело комунистичке партије)  чинили су основни концепт емисије.

            Тако је било све до септембра 1945. године када Радио Зајечар постаје права радио станица. Оскудна техника и опрема премештени су у Таловића зграду код железничке станице, запослени први радници, изграђена два студија – говорни и музички. У Земуну је купљен нов предајник снаге 300 вати и домета око 150 километара, који је са жичаном антеном смештен на силос “Житопромета”. Музика је наравно ишла уживо што је стварало и одређене тешкоће невештим техничарима, а богатство сазвучја овога краја дочаравали су слушаоцима чланови Народног оркестра са бројним певачима.

             Од оснивања до октобра 1945. године Радио Зајечар је програм емитовао под ознаком “пробе”, а потом су устаљене информативне емисије три пута недељно, свака у трајању од по два сата. Уведена је и емисија на влашком језику, а вести су читали Миодраг Мирчић, Слободан Ћирковић Роко, Вера Барбијери.

          Крајем 1946. године Радио Београд је преузео радио станицу као свој погон који од тада носи назив Државна релејна радио станица Радио Зајечар. То је, наравно, захтевало садржајно обогаћивање програма и ангажовање већег броја људи, новинара пре свих.

          Технички уређаји, застарели и истрошени нису могли да издрже седмочасовни програм. А недостајали су и резервни делови. Станица је накратко пресељена у зграду Хигијенског завода у улици Љубе Нешића, а у Цоловића згради у улици Николе Пашића изграђени музички и говорни студио са савременијом опремом, просторије за новинаре и остале запослене, дискотека, магацин… Нови предајник јачине 3 кw и два антенска стуба висине 35 метара постављени су на Лубничком брду.

            У новој радио станици и програм добија нове садржаје: у студију глумци једанпут месечно играју краће драме и скечеве, читају се приче и песме, дају савети. Један од првих и најаутентичнијих је савет др Љубице Мишић из 1952. године “како чувати млеко”. Радио Зајечар на таласној дужини 264,7 метара вршио је чак и преносе фудбалских утакмица.

            Добар глас се далеко чује а овај зајечарски слушали су у Сенти и Кикинди, па чак и у неким приморским местима, одакле су стизала писма слушалаца. Време је било поратно, па су и промене биле честе. Тешкоће, страхови, напори да се достигне или досегне неки нови ниво и датуми који су означавали успоне и падове остаће важни само актерима. Спотицали су се пионири радија о многе ствари – знање, вештину, брзину, технику, говор… Полетно и енергично. Био је то занат који се краде. Било је и оних који су одустајали, можда више него оних који су остали, а остали су они који су се “инфицирали” новинарством. Квалитет техничке опреме био је и даље врло скроман. У етар је често одлазио и лавеж комшијских паса, а врата студија подупирана су леђима због радозналаца.

            С временом радио све више поприма одлике праве станице: новинари, спикери, вести… Извештава о свим важним догађајима, бележи историју… Снима емисију о боравку два председника – Тита и Каунде (афрички вођа, први председник Замбије) – у Бору, 7. маја 1970. године. Станица је тада већ имала предајник снаге један киловат а о четворочасовном дневном програму бринуло је шест новинара, два спикера, два техничара и један музички уредник. Полетна редакција доказала се и на конкурсу Радио Београда за најбоља новинарска годишња остварења на локалном радију и 1972. године добила Прву награду у категорији емисија о култури. У области спорта – већ су били премашени стандарди локалног радија. Новинари и техничари преносили су утакмице из свих градова Србије. Са таквим еланом и ентузијазмом није било могуће да ова радио станица остане незапажена. Више од једне четвртине годишњих награда у Републици добијали су управо радници Радио Зајечара. Сарадња са другим станицама у Србији постала је веома озбиљна, основана је Заједница радиодифузних организација Србије чији је члан био и Радио Зајечар, и 1980. године у Зајечару је одржан први Фестивал удружених радио станица Србије.

            Велики допринос радио програму давала је музика. Тимочка крајина богата је архаичним звуцима, а сазвучје читавог краја предано је прикупљано и архивирано. За потоње генерације поштовалаца и истраживача…

            Деведесете године прошлог века у Радио Зајечару обележене су кадровским и техничким развојем. Највећи инвестициони подухват је свакако постављање УКТ предајника снаге 1 киловат на Тупижници и куповина најсавременије ШТУДЕР студијске технике. А онда су уследили нови изазови. Увек корак испред других, Радио Зајечар је постао богатији и за права репортажна кола – илити покретни студио.

            Новинари су се у свом послу суочавали са разним могућим и немогућим ситуацијама. Позив их је често доводио на маргине живота, у ратом захваћена подручја или у контакт са пошастима попут сиде за коју су са свих нивоа тада долазила упозорења о степенима ризика и безбедној удаљености. Радијски посленици стизали су свуда. Без обзира на ризике.

            Репортажна кола и мобилна екипа увежбана да се за тили час постави за јавно снимање или директан пренос донели су Радио Зајечару богату фонотеку музичког блага, можда највећу у Србији, а у редакцију су непрестано стизали нови, млади ентузијасти, плавили етар снагом и надахнућем, идејама, трендовима. Све је било “покривено”. Од комуналија и временске прогнозе до политике, од дечјих песама до џеза и класике, од малих огласа и жеља слушалаца до радио драме, од програма за младе до документарних репортажа.

       Технички веома опремљен, кадровски такође са педесеторо запослених и двадесечетворочасовним програмом Радио Зајечар је ушао у 21. век. На добрим основама, са дугогодишњом традицијом и искуством овој радио станици није било премца. Реноме и кредибилитет су били неоспорни. “Како јавља Радио Зајечар” значило је информација из прве руке и са лица места, из поузданих извора и са свих страна. За домаће слушаоце означавао је поузданост, важност и обавештеност. За оне из далека глас спикера значио је дом.

            Увек са жељом да се постигне више и боље, да се глас чује даље и јаче, да се покрије што веће подручје чујности, да се слушалац обавести и о најситнијим појединостима важним за њега и његово окружење, али и шире, Радио Зајечар је често био склон да започиње нове подухвате и буде пионир у многим стварима. Па и у приватизацији… Последњи корак на том путу био је његова лабудова песма. Године 2016. престао је да постоји.

           Прича о њему и његовим јунацима полако нестаје са хоризонта, а с њом се занавек губи и оно што је Радио Зајечар забележио за историју. Или можда историја престаје да буде важна…

            Ко зна? Можда није далеко дан када неће бити никог ко би могао да почне причу: “Беше једном један радио…”

   

                                                       Ирена Јовић Станојевић, спикер, водитељ, новинар-уредник

 

                                                    Радио Зајечара и РТВ Зајечар од 1981. до 2006. године

Podeli:
Opširnije

Спушта се ноћ

    Пуста и тиха, спушта се ноћ. У мојим мислима тад, добијаш моћ. Да мислим на тебе, маштам о нама, А душа ми зебе, немаш ли блама?
    Ближи се година, како те нема, А ова тамна ноћ, пуста и нема. Загашена свећа, заборављена на столу, Изгубљена срећа, сам препуштен болу.
    Ја свирам, певам, играм и пишем, Некада сам више, сада све тише. Не даје мрак, потискује ме ниже, Светлосни си зрак, приђи ми ближе.
    Васкрсење Мирно и полако, поточе тече, Ране од тебе, све више се лече. Тече и време, а ведри се небо, Твоје друштво  није потребно.
    Прво лето без нас сада проводим, И када сам сам, сетим те се понекад. Јер када је ноћ, за жене сам гад. Тада добијам моћ, и друге заводим.
    Многима друштво правим ноћу, и живим тај сан. Ниједна нема то што хоћу, тврђи ми је длан. Тако ходам и сањарим, маштам о љубави тој, Нову шансу у себи гајим, јер више нисам твој.
    Лако је волети и разум изгубити, Па растати се и живот погубити. Срећа је наћи утеху у тузи, Завршено је све у последњој сузи.
                                                     Михајло Буковић IV1
Podeli:
Opširnije

Тренуци са собом

   Тихи откуцаји казаљке на сату. Мачка на каучу спава и преде, а ја дишем. Дубоко, али несигурно. Бели плафон стоји изнад мог кревета, као и увек.

   Лежим, и мислим. Шта данас? Како да устанем и започнем дан, као и сви остали? Која је сврха ако ћу се само поново вратити у кревет? Окрећем главу. Мој компјутер стоји упаљен. На монитору је отворена друштвена мрежа, неко покушава да прича са мном. Трепнем, и окрећем се назад према плафону. Зашто? И овако немам о чему да разговарам. Не волим да причам. Само ме остави на миру… Мир. То је чудна ствар, зар не? Свако је доживљава другачије. Устајем из кревета. Док одлазим до купатила, размишљам о томе шта је за мене мир. Празна кућа? Тишина? Док те ствари јесу погодне, и тренутно присутне, ипак нисам сигурна у тај одговор. Осећам као да се гушим, овако сама, готово заборављена. Отварам купатило и палим светло. Стајем испред огледала, и покушавам да се видим. Моје лице је мутно. Моје лице није моје. Ко је ово? Или пак, ко би ово требао да буде? Не знам која је моја сврха. Где се ја налазим у овом чудноватом свету? Где припадам? Хвата ме паника. Не могу да дишем. Нагло излазим из купатила и гасим светло. Испред мене је кухиња, тамна и хладна. Привиђа ми се рука која ме мами да приђем. Стижем до фрижидера; отварам га, стојим, и поново га затварам. Дисоцирам пар минута; гледам у своје тело које само стоји, готово мртво. Одједном, оно се окреће и погледа ме у очи. Назад сам у њему, а глава ми је окренута према купатилу. Пиљим у врата, и одлучујем да се вратим у кревет. Док пуштам тело да слободно пада назад на душек, питам се: ако не знам ко сам, каква сам онда особа? Добра? Лоша? Сигурно пуна грешака и мржње. Сигурно неко ко никада неће бити вољен. Не постојим. Људи увек причају да смо ми главни ликови наших живота, али шта ако то није тачно? Нисам неко специјалан, али нисам баш ни кукавица. Једноставно не видим разлог да наставим даље. Затварам очи. Тихи откуцаји казаљке на сату. Мачка на каучу спава и преде, а себе не осећам да дишем. Данас, још један део мене умире. Данас, као и увек, ништа се није десило.

 

                                                                                                                         Марта Стојановић II2

Podeli:
Opširnije

О новинарству – Дина Ђорђевић

Вест више није да је пас ујео човека, већ да је човек ујео пса. Ово је једна од првих лекција на Факултету политичких наука коју будући новинари чују. Осим што заголица машту, њена сврха је да инспирише будуће новинаре да дају свој максимум и дођу до несвакидашњих прича. Само најупорнији имаће довољно среће да то учине. Међутим, новинарство је много више од генијалних прича и талентованих узора. Људима је свакодневно неопходно да имају потпуне информације о догађајима у друштву како би га боље разумели, а самим тим и доносили боље одлуке за себе и своје породице.

   Овај посао, истина, не обећава гламурозан живот, али гарантује узбуђење и динимаку ономе ко се за њега определи. Нема истог дана, нема шаблона и рутине, сваки нови задатак је другачији и прича за себе. Често нема устаљеног радног времена, већ се договарају задаци и рокови. Свакодневну рутиму испред лаптопа умеју да замене точкови аутомобила и путовања. Тако новинари долазе до проблема готово заборављених људи који живе далеко од градова.

   За новинаре се каже да су копачи друштвеног ђубрета.. Они ће, рецимо, објавити када открију да неко крши закон и за то не одговара на суду или злоупотребљава моћ и тако бива привилегован у односу на друге људе у друштву. Новинарство треба да је увек у јавном интересу и да служи као аларм да се проблеми реше. Међутим, пут није лак.

   Долазак до информације је као лавиринт са много ћорсокака и наизглед без решења. Попут математичког задатка са више непознатих. Као такмичење у коме противник увек има предност, а други такмичар покушава да га престигне. Понекад је то права детективска игра у којој се претпоставља шта би неко други урадио и тако се слаже пазл, док се не открије читава слика.

   Још увек нисам упознала новинара који по својој природи није радознао, знатижељан и који при најобичнијем сусрету, макар и са комшијом, не би желео да постави бар хиљаду питања. Они најквалитетнији усмере своју природу и таленат тако да учине најбоље за друштво. Уместо таблоидног новинарства људима пружају информације, благовремено и без навијања за неку од страна. Најбољи међу њима копајући по свакодневном „ђубрету“ пронаћи ће и „човека који је ујео пса“.

Дина је постала део истраживачког тима CINS-a средином 2017. године, након успешно завршене школе истраживачког новинарства. Од 2015. до преласка у CINS радила је као новинарка ваздухопловног портала Tango Six. Каријеру је почела као телевизијски новинар у PG „Mreža“ 2014. Данас се највише бави еколошким и ваздухопловним темама, као и енергетиком. Има искуства у раду на причама са прекограничном тематиком – 2020. писала је о проблемима са обновљивим изворима енергије на Балкану у оквиру Стипендије за новинарску изузетност коју додељује BIRN. Доприноси мултимедијалној продукцији CINS-a кроз видео продукцију и инфографике. У 2019. години додељено јој је више домаћих и међународних награда за истраживачке приче у вези са малим хидроелектранама у Србији на којима је радила заједно са колегом – признања за изузетне заслуге у истраживачком новинарству које додељују Медијска организација југоисточне Европе (SEEMO) и Централно-европска иницијатива ((CEI), EU награда за истраживачко новинарство, специјално признање за заслуге у оквиру награда за истраживачко новинарство које су доделили НУНС и Америчка амбасада, док је 2018. била финалиста у овој категорији. Добитница је награде „Марина Ковачев“, признања Новосадске новинарске школе за најбољу младу новинарку у Србији у 2018. Дина је део CINS тима који је 2017. године освојио награду „Душан Богавац“ за етику и храброст. Има искуство у држању тренинга за новинаре.

Podeli:
Opširnije