Baruh Spinoza
BIOGRAFIJA
Baruh de Spinoza, kasnije Benedikt Spinoza, holandski filozof, rođen je 24. novembar 1632. godine u Amsterdamu, u jevrejskoj porodici doseljenika iz Portugala. Od najranijeg detinjstva razlikovao se od vršnjaka veoma posvećeno izučavajući Bibliju, Talmud i srednjevekovne filozofe. Otac ga je poslao u školu za rabina, jer je to predstavljalo veliku čast za porodicu, a tamo se mladi Baruh isticao lakoćom pamćenja i pronicljivim pitanjima. Baruh je posle škole studirao kartezijansku filozofiju, da bi u 22. godini života promenio svoje jevrejsko ime Baruh u latinsko Benedikt. Tokom studija filozofije je razvio heterodoksne koncepcije o prirodi božanskog, napuštajući tradicionalna gledišta judaizma. Jevrejske starešine su ga prvo molile, a potom mu naređivale da se tih stavova javno odrekne. Međutim mladi Spinoza je to odbio, pa ga je veće staraca proklelo najtežom anatemom i izopštilo iz jevrejske zajednice 1656. godine. Deset godina kasnije napustio je Amsterdam i otišao za Rijnsburg, potom Vorburg i na kraju Hag. Proganjan i ponižavan kao “princ bezbožnik, otpadnik i inkarnacija satane” čija dela “zaslužuju da budu bačena u tamu pakla”, on odbija da napusti svoj teorijski stav.
Delo “Teološko-politički traktat” koje je objavio 1670. godine uzdrmalo je crkvene duhove zapadne Evrope. Ono je predstavljalo duhovni nukleus radikalne kritike crkve i života utemeljenog na dogmama. Spinoza je smatrao da Toru, Bibliju i Kuran treba objasniti sa istorijskog stanovišta, kao i sve druge knjige. Glavna polja interesovanja su mu bila metafizika, epistemologija, psihologija, etika, politička teorija i filozofija religije. Njegovo učenje se često poistovećuje sa panteizmom. Smatra se da je bio jedna od najznačajnih figura racionalizma XVII vijeka. 21. februara 1677, u 45. godini života, Spinoza je umiro od tuberkuloze. Za vreme života su mu objavljena samo 2 spisa: „Principi filozofije Rene Dekarta“, u kojem izlaže sopstvenu interpretaciju učenje Dekarta, i „Teološkopolitički traktat“, koji je zbog oštre kritike i slobodoumnih teza štampao anonimno. Njegovo kapitalno delo „Etika geometrijskim redom izložena“ je objavljeno posthumno.
FILOZOFIJA Glavno Spinozino delo nosi naziv “Etika”. Spinoza je smatrao da odgovor na pitanje u čemu se sastoji ljudska sreća, zavisi od odgovora na pitanju u čemu se sastoji ljudska suština. Međutim, kako bismo odgovorili na pitanje u čemu se sastoji ljudska suština, moramo odgovoriti na jedno opštije pitanje: šta je priroda. Zašto? Zato što je čovek, prema Spinozi, samo jedno prirodno biće između ostalih prirodnih bića. Prema tome, suština čoveka mora biti sagledana u kontekstu celine prirode.
ONTOLOŠKI PROBLEM
Zastupao monističko shvatanje sveta. Monizam je stanovište prema kojem postoji samo jedna vrsta samonastajuće, realne stvari. Spinoza je naziva isto kao što je Dekart činio -supstancija.- Spinoza supstanciju identifikuje sa Bogom. Kako Spinoza razume Boga? Definicija III: “Pod supstancijom razumem ono što u sebi jeste i pomoću sebe se shvata; to jest ono čijem pojmu nije potreba pojam druge stvari, od kojeg mora biti obrazovan Spinoza definiše supstanciju kao causa sui, tj. uzrok samog sebe. “Pod uzrokom samoga sebe razumem ono čija suština sadrži u sebi postojanje, ili ono čija se priroda ne može shvatiti drugačije, nego kao postojeća.” Budući da postoji po sebi, supstancija mora biti uzrok same sebe. Ona samu sebe stvara, samu sebe proizvodi, odnosno nije stvorena ili proizvedena od strane nečege drugog. ( bit ili suština supstancije jeste postojanje ( esencija se podudara sa egzistencijom) imanentna-deluje u svetu- panteizam-izjednačena sa prirodom i Bogom. Supstancija je jedna jer je beskonačna. Da ih je više, ne bi mogle biti beskonačne. (Tu seSpinoza razilazi sa Dekartom koji je govorio o tome da svet čine dve supstancije.) Supstancija je uzrok same sebe (imanentni, tj. unutrašnji uzrok), isto tako se naziva Prirodom ili Bogom. „Sve ono što jeste“ jest Bog ili Priroda (Deus sive natura). Panteizam(pan – sve, theos – bog): učenje da je sve (ili “u svemu”) Bog. “Pod Bogom razumem biće apsolutno beskrajno, tj. supstanciju koja se sastoji od beskrajno mnogo atributa, od kojih svaki izražava večnu i beskrajnu bitnost.” Supstancija je nepromenljivost promenljivih stvari, dakle njihova suština (jer suštine ne podležu promeni, već se na njoj događaju promene). Čovek je sposoban da uoči supstanciju kroz njena dva vida ispoljavanja: protežnost i mišljenje (kod Dekarta su to dve različite supstancije), mada postoji beskonačan broj mogućih ispoljavanja, odnosno osobina ili atributa supstancije. I protežnost i mišljenje kao atributi supstancije isto tako su beskonačni, odnosno neograničeni (vremenski i prostorno) kao sama supstancija.Budući da su atributi supstancije, protežnost i mišljenje tako jesu jedina dva božja atributa. Modusi su pojedinačne manifestacije (atributa) supstancije (mišljenja i prostiranja). Svaki modus je ograničen (nekim drugim modusom), kao što je svaka pojedinačna stvar u prostoru i mišljenju ograničena nekom drugom. Spinoza kaže: “u prirodi stvari nema ničeg slučajnog, nego je sve određeno iz nužnosti božje prirode da na izvestan način postoji i dela”. Svaki modus određen je drugim modusom, i sam sa svoje strane određuje neki drugi modus. Drugačije rečeno, svaki modus je posledica nekog drugog modusa, i ujedno uzrok nekog drugog modusa. U redu i vezi modusa nema ničeg slučajnog. U ovome se Spinoza jasno deklarisao kao determinista. Determinizam je stanovište koje odbacuje slučajnost u svetu, sve ima svoj uzrok i nikako se ne može pojaviti bez svog uzroka.
Konkretan čovek ili konkretni ljudi, kao I čovek uopšte (kao pojam koji se misli), predstavljaju moduse supstancije.U modusima atributa mišljenja nalazimo volju, osećanja, afekte. U modusima prostiranja spajaju se sve prirodne pojave, fizička tela, odnosno sve materijalno.Supstancija ne postoji u svim modusima na isti način, jer čovek i kamen nisu isto, iako sumodusi supstancije. Čovek je specifičan modus jer je sklop oba tipa modusa, odnosno spoj modusa mišljenja (kao pojedinačno svesno biće) i modusa prostiranja (kao pojedinačno telesno biće), i jedino se u čoveku spajaju oba uočljiva atributa supstancije.To znači da čovek zna šta su stvari koje se prostiru (kamen npr.) dok one ne znaju šta ječovek.Bitno je razumeti da sve o čemu Spinoza govori kad je reč o „onom što jest“ ili ontološkom problemu – potiče isključivo iz uma, odnosno sve se zasniva na logičkom razumevanju sveta; ništa iz čulnih evidencija. Modusi supstancije su propadljivi ili promenljivi, dok je supstancija nepromenljiva i večita. Tako Spinoza odgovara na pitanje hrišćana koji mu prebacuju da je zastupao tezu da je Bog zao, pošto – zaključuju oni – ako je ekvivalentan prirodi ili supstanciji, Bog je uzrok ne samo dobra nego i zla. Spinoza je na to odgovorio da zlo postoji jedino ako se stvar sagledava iz ugla čoveka, ali sagledano iz višeg ugla Prirode ili Boga) ne postoje ni dobro ni zlo. Spinoza je monista. On smatra da postoji jedna i samo jedna supstancija. Drugim rečima, mora postojati samo jedna supstancija. “Sem Boga, nikakva supstancija ne može ni da postoji, ni da se zamisli.” Naime, kada bi postajala neka druga supstancija, Bog ne bi bio neograničen. Osim toga, njega bi, samim tim, određivalo nešto drugo, tj. ne bi bio causa sui.“
UČENJE O AFEKTIMA I PROBLEM SAZNANJA Spinoza tvrdi da je čovek u svakom trenutku u nekom afektu. Negativne afekte (mržnja,ljubomora, gnev) bi trebalo ukidati, a to je moguće kroz afekt ljubavi. Među svim vrstama ljubavi, najjača je intelektualna ljubav prema Bogu (amor Dei intellectualis). To je ljubav kojom Bog voli sebe, budući da je u svemu prisutan (da je Bog sve što postoji, pa tako i u čoveku, odnosno on sam). Racionalni uvid u Boga pruža čoveku duhovni mir. Afektivna stanja i čulne senzacije prvi su stepen saznanja. Takva saznanja su nejasna I nerazgovetna.Drugi stepen saznanja odnosi se na deduktivno (pojmovno) zaključivanje koje polazi iz poznatih i dobro utvrđenih premisa (način na koji je Spinoza pisao svoje kapitalno delo„Etika“). Primer takvog saznanja jeste demonstrativno geometrijsko saznanje, kao uzor svakog naučnog saznanja.Treći i najviši stupanj saznanja je intuitivno znanje. Otkriva se neposrednim iskustvom,ali predstavlja i uslov svakog znanja, odnosno pretpostavku deduktivnog zaključivanja(pretpostavka da je Bog u svemu).
Pitanja za lakše učenje
Šta je dualizam?
Da li je Dekart dualista ili monista?
Kako je Dekart definisao supstanciju?
Kako Spinoza definiše supstanciju?
Objasni pojam causa sui (uzrok samog sebe)?
Kako Spinoza razume Boga?
Šta je panteizam?
Šta Spinoza podrazumeva pod atributima?
Šta Spinoza kaže za moduse?
Šta je determinizam?
Trackback from your site.