Кад боје говоре

Анастасија Аћимовић	Ива Милојковић	Јована Шулић	Јована Шулић
Нина Ђорђевић	Софија Шулић	Софија Шулић

Звук таласа као звук прошлости 1

Кроз сваки шум таласа, струјање ветра, зрак јутарњег сунца, осећа се непролазна туга. Док корачам ка песку, сваким кораком сам све ближа истини, болној и тешкој, која је снажна као и првог дана. Моји кораци су све тежи, све више ме подсећају на вечну таму коју неће ничија светлост никада променити. Проливена крв, вечна туга у породицама погинулих, свака бесана ноћ њихових најмилијих, никада неће имати цену. Ту негде, испод првог таласа, крије се сва она чежња, сломљени део мајке која је изгубила своје дете које је сахрањено далеко од ње, тамо где не постоји прави гроб, вечна кућа коју би могла посетити.

Породице погинулих тешко спавају, пред очима им је бескрајно плаво море, дубина у којој је сахрањено највеће јунаштво, најлепши осмеси и племенитост.

Време у њиховом срцу је стало оног дана кад на кућном прагу нису могли да сачекају своје јунаке. Зауставили су своје сате, истог тренутка када су срца ратника престала да куцају. Гледам ка обали и видим насмејаног и безбрижног странца који жели фото-апаратом да забележи сваки део прелепог места. Питам се да ли зна да фотографише вечни дом нечије деце, све изгубљене наде, снове које је море покрило.

На фотографијама ће се видети сунце које се пресијава обалом, небо које се стапа са морем, али не и сломљене душе које су давно дале све за свој род и земљу. Захвалност и понос остају вечно, не морају да се боре против времена, нових деценија и нових сати. Све док глисери плове спорије, све док поглед туриста одаје почаст значи да ће преминуле душе имати бар неки мир.

У нашим срцима им палимо свећу која се никад неће угасити, без обзира на године и векове. Несебичност и храброст заувек ће горети, у част погинулих војника.

Сваки шум таласа, мирис слане воде увек ће подсећати на достојанство и јунаштво које ће увек бити ту.

                                                                                                                              Јана Станковић III1

Идеали савременог човека

Зашто сте се пробудили јутрос? Која вам је била мотивација да напустите топлину свог кревета, стана, куће и искорачите напоље на тачно једанаест степени? Да ли сте то желели, или нисте много ни размишљали о својим поступцима? То радите свакога јутра, па зашто би ово било иоле другачије?

Устаћете, искључити аларм, укључити шпорет како бисте скували кафу која ће вас, надате се, припремити за дуг и напоран дан на послу. Да ли имате времена за доручак, то већ зависи од броја одложених аларма овога јутра. Немате. У журби напуштате дом док преиспитујете себе да ли сте понели све неопходне ситнице и које вас обавезе чекају данас. Тако вам цео дан и прође у обавезама и журби. Како дан, тако и недеља, месец, година, живот. На крају умрете и не знате зашто сте живели, за шта сте се борили. Знате? За породицу, посао, каријеру, боље сутра – кажете? Где сте на том путу ка успеху постали роб своје рутине и изгубили стварну жељу за животом? Када сте последњи пут обедовали са својом породицом, смејали се до бола у стомаку и потпуно безбрижни прошетали парком? Да ли сте уопште и волели у скорије време или се држите оне Балашевићеве: „Што их више заволиш – више ти њих недостаје“? Ретка је данас љубав. Нећете је видели на улицама, па чак ни у спаваћим собама. Мада, можда је случајно уочите ако се увече прошетате кејом и сретнете младе које још увек није завртео механизам суровог капитализма и исцрпео последњу кап креативности, иновативности и воље из њих.

Ви немате места за промене, или бар тако мислите. Потребно вам је да задржите своје радно место како бисте задовољили основне потребе своје породице и евентуално, за три месеца, купили нову веш машину, јер ова је већ стара и не испире веш како треба. И тако, на крају се све своди на краткорочне циљеве, наиспуњене жеље и недосањане снове. Виших циљева нема, осим ако ту не убрајате оне да упишете дете на факултет и коначно отплатите стамбени кредит.

Желим вам свим срцем да себе не препознајете у претходним реченицама. Међутим, знам да вам је читајући ово, бар једна особа која потпуно одговара дескрипцији, прошла кроз главу. Одговорите себи искрено на сва питања која сам вам поставила, а лампице ће се саме упалити и спознаћете да постоји нешто изнад монотоности свакодневнице и изнад вас самих. Нешто у шта треба веровати да би живот имао смисла. Сами одлучите шта је то за вас, ја сам рекла шта никако не би требало бити.

                                                                                                              Јована Првуловић IV3

Између смеха и суза

„Када си се родио, читав свет је славио, само си ти плакао. Живи тако да, када умреш, читав свет плаче, а само ти славиш.“

Цео живот се одвија између смеха и суза. Некада су баш сузе пут до осмеха. Много труда, рада, одрицања и туге зарад неког, вишег циља. Некада смех води до суза. Док се претварамо да смо срећни, безначајна околност учини да  бризнемо у плач. Уколико имамо довољно среће, смех и сузе могу бити показатељ истог осећања. Захвалности.

Када је, док се ближио мој рођендан, колачић среће рекао: „Испуниће ти се највећа жеља“, размишљала сам о томе која је моја највећа жеља. И ништа материјално ми није пало на памет. Никада није и никада неће. Само сам пожелела да видим све људе које волим. И уз мало вере и магије, жеље су ми се оствариле. О 24. октобру 2021. године могла бих да пишем двадесет четири дана и ноћи и још не би било довољно да опишем тај дан, те људе и та осећања. Захвалност на људима у мом животу, на породици и пријатељима. Нисам знала да човек може да буде толико срећан. Да сам креирала, цртала и дизајнирала, не бих могла да осмислим такав дан. Океан суза и море изненађења. Плакала сам од среће, захвалности и чисте љубави јер сам схватила да имам оно што многи немају. Људе. Људе који су ослонац, подршка, радост. Људе који ме разумеју за нијансу боље него што саму себе разумем и знам. И тако сатима захваљивах Универзуму на највећем животном поклону.

Знате причу о две кутијице? Црну отвори када је најтеже, а белу када је најлепше. У обема пише: „Проћи ће“. Баш зато, хајде да славимо. Успехе које ћемо доживети, неуспехе које смо преживели, снагу коју смо скупили, све сузе које смо сакрили и осмехе које нисмо могли да сакријемо. И да нам једина бол буде она у стомаку од смеха једине сузе да падају од среће!

                                                                                           Милица Јовановић IV3

„Без школе шта би ми?! Огледи из историје образовања у Србији и Југославији од 19. века до данас“ – интервју

Др Сања Петровић Тодосијевић  (Шабац, 1977) је виша научна сарадница Института за новију историју Србије. Бави се друштвеном историјом Србије и Југославије у периоду после Другог светског рата с посебним освртом на историју детињства и историју образовања као и историјом Другог светског рата с посебним освртом на масовне злочине и Холокауст као и политику колаборационистичке управе на тлу немачке окупационе зоне у Србији. Једна је од оснивачица Центра за југословенске студије. Члан је радне групе Републике Србије за обнову Бившег југословенског павиљона у Државном музеју Аушвиц Биркенау. Активна је као чланица Иницијативе за обнову Меморијалног комплекса „Бошко Буха“. Написала је две монографске студије: Отећемо светлост бучном водопаду. Реформа основношколског система у Србији 1944-1959 (Београд: Институт за новију историју Србије, 2018) и За безимене. Делатност  UNICEF-a  у Федеративној Народној Републици Југославији 1947-1954 (Београд: Институт за новију историју Србије, 2008). Приредила је рукопис Григорије Бабовић, Летопис Шапца 1933-1944 (Београд, Шабац, Институт за новију историју Србије, Библиотека шабачка, 2010). Заједно са Александром Илић Рајковић уредила је зборник Без школе шта би ми?! Огледи из историје образовања у Србији и Југославији од 19. века до данас (Београд, Институт за новију историју Србије, Институт за педагогију и андрагогију Филозофског факултета Универзитета у Београду, 2021).