Archive for January, 2022

Браво за колегу Младена Шљивовића!

Наставник физике у нашој школи, Младен Шљивовић, добитник је Светосавске награде за остварене изузетне резултате у образовно-васпитном раду са ученицима. Данас му је то признање уручио први потпредседник Владе и министар просвете, науке и технолошког развоја, господин Бранко Ружић. Честитамо Младену на заслуженој награди!

 
Podeli:
Opširnije

Избор најбоље методичке припреме 2021/2022

Центар за професионално усавршавање Филозофског факултета Универзитета у Нишу расписао је конкурс за најбољу методичку припрему из области филолошких и друштвено-хуманистичких наука, с циљем да се постојеће везе и сарадња коју са наставницима, на различите начине, одржава, додатно ојачају и прошире, у правцу обостраног обогаћивања искустава, теоријских и практичних знања.

У области националне филологије, Виолета Симић, наставница српског језика и књижевности у нашој школи, награђена је за припрему Све док је приче и причања живот неће бити тамница: Иво Андрић ,,Проклета авлијаˮ и Вилијем Шекспир ,,Хамлетˮ. Награде ће бити додељене у оквиру обележавања Дана Светог Саве на Филозофском факултету у Нишу. Честитамо!
Podeli:
Opširnije

ОБАВЕШТЕЊЕ ЗА УЧЕНИКЕ И РОДИТЕЉЕ/ДРУГЕ ЗАКОНСКЕ ЗАСТУПНИКЕ 4

ОД ПОНЕДЕЉКА 24.1.2022. ГОДИНЕ ПРИМЕЊИВАЋЕ СЕ 2. МОДЕЛ ОРГАНИЗАЦИЈЕ ОБРАЗОВНО-ВАСПИТНОГ РАДА (КОМБИНОВАНИ МОДЕЛ).

Обавештење о одлуци Тима за праћење и координисање примене превентивних мера у раду школа.
Podeli:
Opširnije

Чари новогодишње ноћи

      У величанственој ноћи, обасјаној пркосним звездама, окићеној снежним, планинским хаљинама, седела је шћућурена у својој малој соби једна девојка. Сузе у њеним очима нису биле радоснице.

     На старом отрцаном каучу преко пута седела је њена бака. Свака бора на њеном лицу оцртавала је бол и тугу. Уморна од живота, али храбра и поносна. Бориће се до краја због њене мале Искре. Сетила се те давне 1999. године када јој је на Косову преминуо муж, па син, Искрин отац. Први је страдао на Видовдан, други на Божић. Снаја издахнула док је на свет доносила кћер Искру. Искра, девојка која своје име не носи узалуд. Стална искра у њеним очима доказ је њихових живота. Сјај у тами који се не може угасити. Скромна, пристојна, васпитана, увек толерантна, ретко насмејана Искра. Рођена у рату, бори се у миру. Од када је избегла са свог огњишта са баком, преселила се у велики град, али велики град доноси велике бриге, велике трошкове, малу кућу и мало пријатеља. Странац у сопственој држави, сопственој школи, међу својим вршњацима. Нема она по два пара патика, ауто, ни скупу гардеробу. Не може да приушти часове плеса, ни пливања, ни тенис, иако јој је то омиљен спорт. Воли да шета, када би имала с ким. Мислила је да ће је деца мање задиркивати када одрасте. Веселила се када се уписала на факултет. Чекала је, надала се, веровала. Година прође. И друга. Ништа.

     Тиштило ју је то неразумевање околине, неправда, окрутност вршњака. Прилагођавање том свету није било могуће. Морална начела нису била иста, али се није жалила, није осуђивала, није плакала. Веровала је. Надала се. Оправдавала. Била је захвална за то што има: кров над главом и баку.

     Празнике није волела јер се нека зебња увлачила у њу. Свака новогодишња ноћ била је иста: скромна трпеза, са баком уз ТВ или књигу, а када почну ватромет и петарде, ставила би јастук преко главе да не чује и плакала.

     А онда, баш 31. децембра, на излазу из библиотеке, док је ужурбано силазила низ степенице, пратећи погледом одлазећи трамвај, неочекивани пљусак изненадио ју је и оклизнуо. Пала је као покошена, на очиглед пролазника. Угрувана и осрамоћена није осетила бол у ишчашеном зглобу. Оно што је заболело било је у души. Нико од оноликог света није се ни осврнуо. Обилазили су је као да обилазе неки бицикл, покварени ауто, или преврнуту канту са смећем. Тада је искра у Искриним очома нестала. Догегала се до оближњег стајалишта и села на клупу. Њене сузе сакрила је киша. Њене мисли прекинула је нечија рука на њеном рамену и питање: ,,Треба ли ти помоћ?“

     ,,Не, не треба ми помоћ! Треба ми лепа реч, треба ми искрени пријатељ, треба ми неко с ким бих се смејала и плакала! Треба ми неко нормалан с ком бих делила лепе и ружне вести“- вриштала је у себи.

     Као да јој је прочитала мисли, девојка с наочарима, благог осмеха и умирујућих очију, помогла јој је да се укрца у трамвај и инсистирала да је допрати до куће. Када се Искра после дуго колебања усудила да је позове унутра на чај, девојци Вери није сметала ни стара, мала кућа, ни оскудни намештај, ни поломљена дршка шољице за чај. Ниједним гестом није показала било какву реакцију која би омаловажила и понизила Искру. Љубазно се руковала с баком, па су се све три врло брзо почеле смејати. Вера је о себи и својој породици причала отворено и искрено. Њени родитељи су били пристојни, угледни људи, интелектуалци у пензији који су све своје манире пренели својој кћерки јединици: хуманост, лепо васпитање, пристојност, правдољубивост. Као имућних родитеља, Вера је често била усамљена, управо због средине и друштва који у данашње време нису увек делили њена схватања и моралне вредности. Људе је делила на добре и лоше, а животни мото је био: ,,Твоја чаролија ће трајати онолико, колико успеш да створиш чаролију другима“.

     Вера је позвала Искру и њену баку на прославу Нове године у свој дом. Те вечери су две девојке заједно ставиле звезду на врх јелке, а Искра је добила музичку снежну куглу на поклон. Сви заједно испратили су Стару годину весели, насмејани, уз песму, игру и шалу. Искра је овог пута одушевљено посматрала ватромет са терасе и више се ничег није бојала. Удахнула је дубоко када је почело одбројавање и схватила смисао живота: љубав, вера, нада!

   Тај тренутак када се вратила искра у Искриним очима била је њена новогодишња чаролија. Поново је веровала у људе, доброту, право пријатељство које је тако дуго чекала. Стално је била насмејана, њен живот је добио неки нови смисао.

     Вера и Искра запослиле су се у једној хуманитарној организацији, створиле свака своју породицу, Искра је постала кума Вериној деци, а њихове породице наставиле су да се друже. И након толико година често се шале како је понекад потребно да ,,сломиш ногу да би добио пријатеља“ и како мораш ,,пасти да би устао“!

 

Софија Бируцић II1

 
Podeli:
Opširnije