Разговор са Сократом
Тема: Шала или вршњачко насиље
Било је пријатно суботње поподне. Неколицина нас (стандарно друштво) скупили смо се по добром старом обичају „ на истом месту, у исто време“ (а место и време су били одувек само нама знани). План је био да мало „блејимо“, а остатак времена проведемо у припремама за вечерњи излазак. Разговора лицем у лице скоро да није ни било, јер смо сви непретално гледали у мобилне телефоне и били на некој друштвеној мрежи, а спорадично би неко добацио неку реч. Одједном, као визија долазио нам је старац неугледне спољашности.
Старац: Добар дан децо, како сте, шта радите?
Ми (сви у глас): Ево….
Старац: Како ево, какав је то одговор?
Тек тада усмерисмо поглед ка њему и сви као да смо били у чуду. Пред нама је стајала особа, нама непозната и као „нешто“ нас пита. Само смо вратили поглед ка телефонима.
Старац: Добар дан, поново, ја сам овде, поред вас.
Ми (опет сви у глас): И…
Старац: Дошао сам са вама да разговарам, досадно ми је.
Вељко добаци шаљиво: Теби, односно Вама досадно?Глупости, идите и забавите се са својим друштвом.
Старац: Ја баш мислим да сте ви друштво за мене и то праааавоооо друштво.
Опет Вељко: Немогуће, али хајде да видимо шта хоћеш?
И одједном се сви погледом упутисмо ка старцу.
Старац: Шта радите, ако уопште нешто радите? Видим да стојите једно поред другог, као да нисте заједно. Мислите да причате, али с ким, то је већ питање?
Милош: Управо смо сви на „инсти“- то Вам је она друштвена мрежа инстанграм, гледамо објаве и баш нас све интересује како ће наш друг Дејан да реагује кад му будемо почели коментарисати објаве.
Ђорђе: Знате, он је наш друг из вртића, знамо се „сто година“ и хоћемо мало да се шалимо са њим.
Старац: Друг или пријатељ?
Ђорђе: Зар има разлике? Он је нама бфф, нзм.
Старац: Шта си сада рекао, ништа те не разумем?
Ја: Да Вам објасним, бфф је скраћеница од „best friend forever“ – најбољи пријатељ, а нзм – значи не знам.
Старац: Сад ми је јасније, тај речник већ разумем. Шта је за вас друг, а шта пријатељ и да ли има разлике?
Ђорђе: То је за мене исто.
Сви се са њим сагласисмо.
Старац: Да ли сте сигурни да је исто, и да ли уопште постоји истоветност или само сличност?
Замислисмо се.
Милош: Па, можда и није исто. Друг је онај са ким се дружимо, а пријатељ? Како да дефинишем?
Ја: То је особа за цео живот и у добру и у злу.
Вељко: Зар то још постоји, шалиш се? Видећеш како ће Дејан да реагује на моје објаве. Само ћу да се мало нашалим са њим, па да видим да ли је и у добру и у злу.
Ја: Немој то да радиш, Дејан нам је пријатељ.
Вељко и Милош: Шта фали? Само ћемо мало, све је то шала.
Старац: Шта је по вама шала и која јој је сврха?
Вељко: Шала је кад се шалимо, а сврха је сврха.
Ја (кроз смех): Баш си лепо објаснио, сви те разумемо.
Милош: Ево, сад сам објавио на инстаграму снимак како наш пријатељ Дејан улази у продавницу, унутра малтретира продавачицу и излази са пуним џеповима чоколаде. Још се и смеје. Погледај, колико већ имам „лајкова“. Сви су на мрежи. Пишу коментаре.
Старац: Мислим да то није шала, јер шала нема злонамерну позадину, ово већ може да прерасте у нешто више и опасније.
Вељко: Како више и опасније, шта има да је ту опасно?
Старац: Мораш да знаш шта је опасност и која је њена последица. Људи понекад чине зло, јер не знају шта је добро, дакле из незнања.
Милош: Ма није битно, битно је да ја имам већ хиљаду „лајкова“ и то све од мојих пријатеља.
Прошло је пар минута. Старац је замишљено ћутао и посматрао нас, а ми смо били толико узбуђени, јер је објављена вест била „бум“, „врх“.
Старац: Још нисте схватили последицу својих поступака? За вас је то шала, али шта је за Дејана? Да ли се он оглашава?
Ми: Још није реаговао.
Старац: Како мислите да ће реаговати? Измислили сте причу, наругали се познанику, можда случајном пролазнику (Ја то тако видим), јер то се другу не ради, а поготову не пријатељу.
Вељко и Милош: Ми то тако не схватамо.
Ја: Вас двојица само једно те исто: Ми то тако не схватамо, да ли сте о било чему размислили, пре него што сте рекли? Нисте. Имате очи, а не видите и размишљање вам је плитко и приземно.
Старац: Све што се дешава има свој узрок и последицу. Да ли ти тако гледаш на дешавања око себе? – обрати се мени.
Ја: Често о томе размишљам, мада нисам сигурна шта је први и прави узрок, а шта коначна сврха. Слажем се да ништа се не дешава сличајно и да смо у већини случајева, ми, као актери, узроци лоших последица.
Старац: Да, ретки су они, који на такав начин размишљају. Хајде да заједно покушамо да твоји другови схвате шта су урадили.
Ја: Хајде, како ћемо?
Старац: Овако… Позови Дејана да дође.
Одмах сам то урадила и Дејан је за пар минута дошао. Био је видно љут и тражио одговор само на једно питање: Зашто сте то урадили? Милош и Вељко се уозбиљише. Као да су одједном прогледали и постали свесни ситуације.
Дејан: Шалите се, ово није шала, ово је насиље нада мном. Не могу да носим тај терет на плећима и да мирно гледам људима у очи. Нисам урадио то што сте објавили, нити сам икада, нити ћу. Ја нисам такав човек, а ви ми нисте пријатељи.
Вељко и Милош (посрамљено): Сад смо постали свесни свог поступка и последице коју смо ти нанели. Старац нам је помогао у томе. Да се питамо, мислимо и проналазимо одговоре. Ево све демантујемо.
Послали су објаву свих нас како се смејемо, кроз коментар да је све ово била првоаприлска шала и скривена камера.
Окренула сам се око себе и погледом тражила старца да му захвалим на дружењу, помоћи и разговору. Нигде га није било. Тихо сам се осмехнула у себи. Знам ко је он, то је био Сократ, а ово разговор са чувеним мудрацем.
 |
Trackback from your site.