Никада нисмо

    Заустави време.
    Предухитри зрно песка које нестрпљиво
    лети на дно пешчаног сата.
    Зграби га. Задржи неку секунду.
    Стисни га. Баци иза себе.
    Ионако ће поново доћи на ред да падне.
    Нит нашег живота скројена је попут
    пешчаног сата.
    Са једне стране ту је будућност, судбина
    која већ постоји и чезне да пролети поред нас.
    Са друге стране само магловита сећања те
    секунде која се прошуњала крај нас.
    Све до праскозорја када се сат преврне
    динамично, без упозорења.
    Иста зрна падају на наше дланове изнова и
    изнова и ми их само пуштамо.
    Никада нисмо научили да преобликујемо
    тренутак који тече у плаву, познату вечност.
    Таоци смо у овом незаустављивом кругу
    живота пуном прилика за промену
    коју морамо непредвидљиво одабрати.
    Судбина не сме да сазна.
    Другачије никада нећемо доживети
    слободу у овом ограниченом систему.
    Заустави време.
    Погледај око себе.
    Никада нисмо живели за садашњост.
    Боримо се узбрдо за будућност која се увек
    растури попут модрог облака који је спреман
    да распрши кишу.
    Никада нисмо испунили своје чежње,
    страсти и визије, страхујући за будућност
    коју бришемо преживљавајући поново
    прошлост.
    Никада нисмо јурили своје снове
    очекујући нешто боље од онога шта волимо.
    Никада нисмо знали да ли ће се сат још
    једном окренути.
    Шта ће нам још једна вечност?
    Све то време…
    Када никада нисмо стигли да заволимо себе.
     

                                                                                             Ива Младеновић II-2
Podeli:

Postavio Srki datuma . Postavljeno u Новинарска секција

Trackback from your site.

Ostavite komentar