Тренуци са собом
Тихи откуцаји казаљке на сату. Мачка на каучу спава и преде, а ја дишем. Дубоко, али несигурно. Бели плафон стоји изнад мог кревета, као и увек.
Лежим, и мислим. Шта данас? Како да устанем и започнем дан, као и сви остали? Која је сврха ако ћу се само поново вратити у кревет? Окрећем главу. Мој компјутер стоји упаљен. На монитору је отворена друштвена мрежа, неко покушава да прича са мном. Трепнем, и окрећем се назад према плафону. Зашто? И овако немам о чему да разговарам. Не волим да причам. Само ме остави на миру… Мир. То је чудна ствар, зар не? Свако је доживљава другачије. Устајем из кревета. Док одлазим до купатила, размишљам о томе шта је за мене мир. Празна кућа? Тишина? Док те ствари јесу погодне, и тренутно присутне, ипак нисам сигурна у тај одговор. Осећам као да се гушим, овако сама, готово заборављена. Отварам купатило и палим светло. Стајем испред огледала, и покушавам да се видим. Моје лице је мутно. Моје лице није моје. Ко је ово? Или пак, ко би ово требао да буде? Не знам која је моја сврха. Где се ја налазим у овом чудноватом свету? Где припадам? Хвата ме паника. Не могу да дишем. Нагло излазим из купатила и гасим светло. Испред мене је кухиња, тамна и хладна. Привиђа ми се рука која ме мами да приђем. Стижем до фрижидера; отварам га, стојим, и поново га затварам. Дисоцирам пар минута; гледам у своје тело које само стоји, готово мртво. Одједном, оно се окреће и погледа ме у очи. Назад сам у њему, а глава ми је окренута према купатилу. Пиљим у врата, и одлучујем да се вратим у кревет. Док пуштам тело да слободно пада назад на душек, питам се: ако не знам ко сам, каква сам онда особа? Добра? Лоша? Сигурно пуна грешака и мржње. Сигурно неко ко никада неће бити вољен. Не постојим. Људи увек причају да смо ми главни ликови наших живота, али шта ако то није тачно? Нисам неко специјалан, али нисам баш ни кукавица. Једноставно не видим разлог да наставим даље. Затварам очи. Тихи откуцаји казаљке на сату. Мачка на каучу спава и преде, а себе не осећам да дишем. Данас, још један део мене умире. Данас, као и увек, ништа се није десило.
Марта Стојановић II2
 |
Trackback from your site.