Проклета авлија

,,Проклета авлија“ је назив дела чији је аутор Иво Андрић, једини српски добитник Нобелове награде (1961. година). Први пут је објављена 1954. године. Многи критичари и стручњаци из области друштвених наука су о овом Андрићевом остварењу говорили са великим одушевљењем истичући непроцењиву вредност целокупног стваралаштва Иве Андрића.

Петар Џаџић, књижевни критичар и аутор дела ,,О Проклетој авлији“, наводи следеће: ,,Бројем издања на нашим и страним језицима, Проклета авлија је једно од најприсутнијих дела домаће литературе и код нас и у свету.“

Писац је успео да у овом роману прикаже тугу и немоћ појединаца (лик Ћамил-ефендије) пред бескруполозном и суровом влашћу (лик валије), а по мом мишљењу, најбоље је приказао однос представника владајућег режима према тековинама које обезбеђују људску егзистенцију, првенствено у духовном погледу (валијин страх од историјских књига које су биле идеје водиље Ћамил-ефендији и на основу којих је Ћамил покушао створити свој животни пут).

Посебно треба издвојити лик Ћамил-ефендије и историјске чињеница које су биле од изузетне важности за обликовање овог лика. У ,,Проклету авлију“ је уведен као човек који је закорачио унутар зидина цариградског затвора. Његова прошлост је читаоцима касније испричана. Међутим, једна прича која се тиче османске историје, а која је описана у оквиру овог романа, помаже нам да схватимо Ћамилов положај у друштву, али и његове унутрашње немире и проблеме са којима се морао храбро борити. То је прича о животу Џем-султана, сина султана Мехмеда Фатиха који је 29. маја 1453. године освојио Цариград, данашњи Истанбул. Џем-султан се након смрти свога оца 1481. године нашао у тешкој ситуацији јер се у том периоду се одлучивало ко ће наследити престо – да ли Џем или његов рођени брат Бајазит. Џем је, на неки начин, био у предности у односу на Бајазита. Наиме, Џемова мајка је била Чичек Хатун, принцеза која потиче из српске феудалне породице, док је Бајазитова мајка била робиња чије порекло није познато. Додуше, међу историчарима се и данас воде дискусије о породици Чичек Хатун. Не може се потпуно тврдити да је била Српкиња, али зна се да је потекла из хришћанске (православне) породице и да је, по доласку у Османско царство, примила ислам и постала Чичек.

Џем-султан је придобио и симпатије тадашњих грађана (што показује да је био боља особа од свога брата), али није могао да се избори са амбицијама незаустављивог Бајазита чија је главна намера била да постане престолонаследник. Нажалост, највећу жртву у овим немилим догађајима је поднео управо Џем-султан који се, након што је Бајазит заузео престо, прво склонио у Египат, а одатле на оствро Родос где су га дочекали хришћански витезови из реда Светог Јована на челу са својим великим мајстором. Како је време одмицало, Џем-султан постаје средство које ће бити искоришћено за покретање крсташког похода против Турске и за свргавање Бајазита са престола.

Ова историјска прича је оставила великог трага на Ћамил-ефендију који је своју судбину поистоветио са трагичним животом Џем-султана. То се најбоље може приметити кроз једну ситуацију – причајући о Џем-султану Ћамил је у једном тренутку изговорио: ,,Ја сам то!“.На основу ове реченице јасно може закључити да је свој положај упоредио са Џем–султановим.

Нажалост, и Џем-султан и Ћамил-ефендија су били жртве владајућег система и времена у ком су живели. По мом мишљењу, историјска позадина која је приказана у роману и која је умногоме помогла читаоцима да схвате живот Ћамил-ефендије доказ је колико је Иво Андрић, заправо, био способан писац и интелектуалац који је успео да повеже два историјска раздобља, а затим и судбине две, наизглед, веома различите особе; обичног и усамљеног човека (Ћамил-ефендија) и претендента за престо у Османској империји (Џем-султан).

Морамо бити поносни и захвални што је Иво Андрић, великан књижевности, дипломатије и историје, потекао управо са наших простора. На нама је да чувамо духовно благо које нам је подарио и истичемо вредност његових дела која ће живети и трајати вечно.

                                                                                            Наталија Танић IV3

ИЗВОРИ:
  1. Борислав Михајловић, ,,Читајући Проклету авлију“, предговор у: Иво Андрић, Проклета авлија, Београд: Српска књижевна задруга, 1960.
  2. Иво Тартаља, ,,Језгро приповедачеве естетике“, Приповедачева естетика, Београд: Нолит, 1979.
  3. Петар Џаџић, ,,О проклетој авлији“, Београд: Просвета, 1992.
  4. Радован Вучковић, Велика синтеза: о Иви Андрићу, Београд: ,,Алтера“, 2011.
  5. https://www.andricgrad.com/2014/10/na-danasnji-dan-roden-ivo-andric/  (фотографија Иве Андрића)
Podeli:

Trackback from your site.

Ostavite komentar