Нина Савчић је рођена 1970. године у Београду. Дипломирала Српски језик и књижевност на Филолошком факултету у Београду и Унутрашњу архитектуру на Факултету примењених уметности, магистрирала Теорију уметности и медија, докторирала Науке о уметностима: Теорија драмских уметности, медија и културе.
Радила као дизајнер намештаја и ентеријера, графички дизајнер, лектор, новинар, писала приче за децу Радио Београд 1, стални је сарадник Нове економије и колумниста Дневног листа Данас. Објављивала приче, песме за децу, теоријске радове о језику, телевизијским жанровима и филму. Прва објављена књига била је прерађен магистарски рад: Њујорк у филмовима Мартина Скорсезеа, анализа локалистичких ситуација.
Као саветник за односе са јавношћу у кабинету министра радила у Министарству културе и информисања, ПР текстове писала за филмове, изложбе и за фирму Home centar.
Излагала аквареле, гваш, асамблаже на више самосталних и колективних изложби у земљи и иностранству.
Од јула 2020. у статусу самосталног уметника (књижевник).
Власник свега нашег у издању Архипелага први је њен роман. Овај роман био је предложен од стране књижевних критичара за Награду „Меша Селимовић“ и ушао је у шири круг за НИН-ову награду 2019. године. За роман Власник свега нашег добила је награду „Исидора Секулић“. У децембру 2021. у издању Архипелага објављен је њен други роман – У ланцима.
У једном свом тексту објављеном у листу „Данас“ писали сте о феномену „Констракта“. Због чега Вас је овај феномен растужио?
Растужило ме је колико још увек имамо наде. Из моје перспективе, она је јалова. Прилично сам уверена да ће бити изневерено наше очекивање да ће песма представљати гранични тренутак од ког ће све бити боље, да ће друштво послушати овај глас и „оздравити“. Мислим да ће све остати како је било, да ниједна песма, књига, ниједан филм немају тај потенцијал. Поново ћемо бити разочарани.
Сматрате да су нас „наши једнолични пусти животи довели до озбиљне инертности“. Таквом стању претходе узроци. Који су то узроци и има ли лека против стања пасивности?
Ух! Промена концепта, промена власти, промена идеологије. Човек би требало да буде у центру наше пажње, не профит. Ми не маримо више за човека. Нема емпатије, солидарности, притерани смо у ћошак и трудимо се да преживимо, да притом не гледамо около, већ само у себе. Не мислим да смо ми, обични људи криви, трудимо се да издржимо.
Која је улога образовања у превазилажењу колективне депресије о којој сте, такође, у једном свом тексту размишљали?
Отворити очи, посматрати, уразумити се… Пробудити се. Мислим да је то важно, можда је кључно. Образовање може да утиче доста, али важно је шта под образовањем подразумевамо. Предавала сам српски језик. Није у питању само то да деца науче шта је синтагма, важно је да размишљају, да у синтагми „Зачин Це“ открију шта је главни члан, рецимо. Важно је да код теме родно сензитивног језика знају не само шта такав језик подразумева већ и зашто је важно укључити га у наш говор. То питање о коме су многи лингвисти имали зачуђујуће необичне коментаре (ненаучне, пре свега), покреће важна друштвена питања: дискриминацију, сегрегацију, право на једнакост. Језик је моћно средство и пропаганде и манипулације али и пут до разумевања себе, друштва, света, тако и пут до оздрављења.
Језик је огледало духовног стања појединца као и народа у целини. Како оцењујете језик који се употребљава у медијима?
Мислим да је често у служби манипулације.
У обиљу информација, вести, портала често се дешава да права информација побегне. На који начин једно младо биће треба себе да оспособи да избегне ове замке и пронађе прави пут до праве информације?
Увек је битно поставити добре темеље, од климавих, кућа неће имати велике користи. Размишљати, гледати око себе, много читати… Разговарати са људима који су разумни, од њих би требало учити како се посматра и тумачи свет, па и медији.
Које књиге су обележиле Ваше одрастање и младост?
Много сам волела Десницу, Црњанског, Достојевског, Сингера. Онда ми је један пријатељ открио Томаса Бернхарда. То је било драгоцено. Уз Чехова и Гогоља, постао ми је омиљени писац. Као мала сам прочитала „Кугу“ Камија. Мислим да је тај роман доста утицао на мене. Волела сам као мала Нушића.
Које књиге дају посебну боју Вашем животу данас?
Тренутно читам Мајкла Канингема, веома ми се допада. Претходних година сам ишчитала Кнаузгора. Он има сликарско око, то је посебан квалитет у његовом шестотомном роману.
Рзмишљајући о улози уметности написали сте да је права уметност искоришћена како би би се појачали забава и декорација. Слажете ли се са идејом да озбиљна уметност, па и књижевност, траже посвећеност, усредсређеност, осамљивање?
Не знам за осамљивање, али се потпуно слажем да уметност захтева посвећеност, усредсређеност, интердисципплинарност, такође. Наравно, уз образовање, отвореност и спремност да се размишља. Јуче ми је синуло, и мислим да ћу у некој од наредних колумни о томе писати, уметност захтева превазилажење стида. Морамо бити спремни да се оголимо и као аутори и као реципијенти. Срж, истина, то можемо дати и примити ако се решимо потребе за декорацијом, јефтином забавом и скривањем.
Верујете ли да ће се ускоро десити промена у односу према уметности која би, како и сами кажете, требало да нас пробуди и да нам отвори очи како да бисмо видели боље и разумели боље себе и свет?
Искрено, сумњам.
Које књиге треба обавезно прочитати да бисмо могли боље разумети себе и живот?
Много књига, много добрих књиха. Обавезно Чеховљеве и драме и приче, неизоставно бар „Шињел“ Гогољев, „Луткину кућу“ Ибзенову. Предлажем и „Корекције“ Френзена, „Фелисијино путовање“ Тревора.
